Kuda ide poljoprivreda (2): Nema ni autobusa, ni prodavnice

Niko se u međuvremenu nije odselio, starost, nemaština i bolest su učinili da selo ima jedno od najvećih grobalja u okolini. Za period između dva popisa rođeno je samo jedno dete u kući Ristića. Ristići tako imaju dvojicu dečaka, koji su jedini u selu.

- Za razliku od žitelja, kuća u selu ima znatno više, oko 80. Većina njih zvrji prazna i pitanje je dana kada će se urušiti - počinje priču o svom selu Stojan S. Ristić, penzioner koji živi sam u staroj kući.

U selu nema asfalta, sokaci su strmi, razlokani sa razbacanim kamenovima, krivudavi. Kovačnica je napuštena i oblepljena čituljama, kojih je više nego stanovnika, a na kraju sela su kuće iz 19. veka. Ograđene su zidovima od ovećeg rečnog kamena, kapije drvene, strmo zemljano dvorište, stepenice od pločastog kamena. Ulazna vrata su niska, a posebno ona na podrumima.

- To je ostalo iz turskih vremena, naši preci su to gradili da Turci ne bi mogli konjima da ulaze u podrume. A, u kuće se ulazilo saginjući se - navodi Stojan. - Kada je došlo oslobođenje tadašnja cincarska varošica Preobražanje sa 2.000 stanovnika bila je druga po veličini u kadiluku, odmah iza varoši Vranja. Varošica, naseljena Cincarima, doseljenim svojevremeno iz severne Makedonije, one grčke, imala je svoju opštinu, školu, crkvu, trgovačke i zanatske radnje. Žitelji su imali svoju varošku nošnju, održavali su se balovi, razne svetkovine. Pored varošice prolazio je karavanski put i vodio za Grčku i Bugarsku, a kasnije će glavni trgovački put ići dolinom Morave i Vardara prema Solunu gde su bogati Vranjanci imali unosne trgovine - objašnjava Stojan.

Bog jedini lekar - U selu smo imali bife i prodavnicu, dve kovačke i dva albatinske (potkivačke) radnje, pekaru, obućarsku i stolarsku radnju. Danas, nemamo ništa. Čak i autobus za Vranje i obratno saobraća samo vikendom. Ne daj bože da se neko razboli. Ovde se zna, ljude čuva Bog sve do onog trenutka kada reši da ih pozove k sebi - kaže Stojan Ristić.

Put preko Preobražanja izgubiće na značaju, a Vranje će postati centar trgovačkog, esnafskog sveta na jugu Srbije. Tada je došlo do prvog većeg iseljavanja meštana Preobražanja.

Prolazilo je staro čorbadžijsko i dolazilo novo lihvarsko i trgovačko vreme. Preobražanje je brzo izgubilo status varošice i oni siromašni koji su ostali, kao i novopridošli planinci, okrenuli su se stočarstvu i zanatima. Varošica je postala selo.

- Posle Drugog rata u Preobražanju je živelo oko 300 stanovnika, a osnovnu školu je pohađalo oko 60 đaka. Mnogo je njih završilo za učitelje, popove i doktore i odmah odlazilo na službu, uglavnom u Vranju. Dugo vremena nije bilo asfaltnog puta, postojala je uska zemljana staza koja je vodila do sela. To je bila inicijalna kapisla za masovno iseljavanje početkom 60-ih godina prošlog veka kada se otvaraju fabrike Simpo, Jumko i Koštana - priča penzioner Rastko Dodić.

Svi koji su hteli da rade, imali su odmah posao u tri fabrike koje će u jednom trenutku zapošljavati oko 20.000 radnika.

Poljoprivrednik Danča Pešić tvrdi da krade bogu dane. Deca mu žive u Vranju, on je sam u staroj kući, u kojoj je pod zemljan, neutaban, tavanica počađavela od dima sa ognjišta. Nekada su živeli od stoke, sada živi od pomoći dece.

- Imam voćke, u zidanom kazanu pečem rakiju, deca mi donesu hleb i cigare za celu nedelju. Imam bunar, smederevac i drva. Vreme provodim pored radija, uz rakiju i cigare. Živim po prirodnim zakonima, legnem kad se stamni, ustanem kad se razdani - navodi Danča.

Starica Kosara Stanimirović sleže ramenima pred trošnom kućicom i čudi se kako državu ne interesuje ovaj kraj bogom dan za stočarstvo i poljoprivredu.

- S jedne strane šuma, bagremari, nisko rastinje, idealno za gajenje koza. Na livadama pored reke može da uspeva sve. Još da ima plastenika. Naniže prema crkvi leže njive neobrađene, a nekada nismo mogli da doteramo kukuruza i pšenice, ovsa i ječma, toliko je rađalo. Gore, na pripeku, na istočnoj strani još ima po koji vinograd. Svaka kuća je imala između dve i četiri krave. Sve je to propalo jer fabrike namamiše mlade ljude - priča Kosara.

Danas u selu penzioner Radomir Mišić održava porodično ognjište, živi zdravo na čistom vazduhu i gaji pčele.

- Ovde ima toliko bagrema da je idealno za pčele. Med je izuzetno kvalitetan i moja glavna hrana. Zapuštena domaćinstva niko ne želi da kupi. Njihovi vlasnici iz Vranja prodaju kuću sa pomoćnim zgradama, placem od 1.000 kvadrata, šumom, njivama i vinogradom za 6.000 do 8.000 evra. Nema kupaca, kuće više nisu za stanovanje, a ljudi ne žele da dođu ovde gde nema prodavnice, ambulante niti stalnog autobuskog prevoza - kaže Mišić.

Starina Danča Pešić kaže da dok je on živ kuća će se nekako održavati, a posle je čekaju čičak i slepi miševi.

- Našoj deci se ne isplati da dolaze, imaju svoje muke u gradu. Sela kao Preobražanje, Donja Otulja, Kopanjanje i Lepčince za desetak godina biće potpuno pusta - ubeđen je Danča.