Geto kao sudbina: Život u tri ulice
Nove zgrade, okrečene fasade, prodavnice, butici i betonske bandere u albanskom delu danas su potpuno promenili sliku grada. Sveže nikle kuće i okućnice izmenile su put ulica i suzile ih, zatrle prolaz do srpskog kraja. Do srpskog dela najlakše se može stići uz pitanje gde je "kiša", kako se na dijalektu albanskog jezika kaže crkva.
Malo boljim makadamom, uz brdo se stiže do crkve Uspenja svete Bogorodice.
A tamo je sve kao nekad. Tri stare ispucale bandere, sjedinjene pri vrhu i danas razvode struju. Postavljene usred mesta, jasno simbolizuju centar i trg, mesto kojim će svaki Srbin bar dva puta dnevno proći vrteći se u krug u tri srpske ulice u Orahovcu, nekada u pesmi nazvanom rajskom baštom.
Pre 16 godina ovde je živelo više od 2.000 Srba, a danas ih ima pet puta manje. I prehrambena prodavnica "Nora" sa zavesama u izlogu, starim rafovima, više prazna nego puna, odslikava pejzaž nemaštine. Ne zna čovek šta bi tamo kupio jer mnogih stvari jednostavno - nema.
Blokade za vino i rakiju
|
Spaljena kuća
U nedostatku bolje zabave, četiri starca pored prodavnice ćutke i strpljivo igraju domine. Pokušavajući da nadmudre jedan drugog, stari prijatelji su svaki dan tu, ređajući beskrajni niz uklopljenih tačkica.
- Dobro je, dobro. I više nego dobro - odmahuju rukom kao da ne mare, ipak radoznalo posmatrajući pridošlice.
U obližnjoj kući živi Ružica Stojanović. Sa kćerkom Anđom sređuje kuću.
- Naš život je... Uh! Težak je život! Živeli smo od izrade grnčarije, a sada se slabo i prodaje. I tako smo stali. Petoro dece imam, troje školujem, svaki dinar gledam gde ide i kako ide - priča Ružica, pomirena sa sudbinom.
Pred vrata je iznela stolice, a za sofru malo svoje patnje.
Kuća u kojoj živi pripada porodičnim prijateljima. S uzvišenja na kome je opstao srpski Orahovac gleda na mesto gde je nekada bio njen dom.
- Ovde smo od 1999. godine i nismo mrdnuli nigde. Ali, ovo nije moja kuća. Moja kuća je opljačkana, spaljena, ništa od nje nije ostalo. Tražili smo da nam se vrati, ali su nam u albanskoj opštini rekli da nije bezbedno da nam naprave novu kuću. Kažu da se strpimo. Da pokušamo za pet-šest godina - dodaje Ružica.
Sa malim primanjima i suprugom u bolnici, ni budućnost ne izgleda dobro.
- Dobijam penziju od 14.200 dinara i 45 evra pomoći od kosovskih institucija, i sve to za hranu, struju, telefon. A gde su lekovi za muža, odlasci kod lekara u Kosovsku Mitrovicu i nazad? Dve ćerke su mi udate, tako da su mi se malo skinule s vrata. Iskreno kažem! Šta ću?
Troje dece prehranjuje kako zna i ume.
- Imaju razumevanja da nemam svima odjednom da dam. Neko ima vinograd, neko dobar posao. A mi nemamo ni vinograd, ni bilo šta drugo. Mi smo kao proleteri! Bogami! Shvatam da je život moje dece težak. Vidim kako je meni, a mogu da zamislim kako je njima što su tako mladi. Nemaju nigde da izađu, nemaju društvo, nemaju ništa...
San o boljem životu
Izrada grnčarije jedini je dodatni izvor prihoda porodice Stojanović. Mada su tepsije, vaze, pepeljare, kandila savršeno izrađeni, prodaja ide slabo. Anđa Stojanović, apsolvent pedagogije, ponosno pokazuje rukotvorine, složene u ostavi.
- Studiram pedagogiju i nadam se da ću uspeti da zasnujem porodicu. Razgovarala sam sa roditeljima da li da odem ili ostanem, a oni kažu - šta ćemo mi ovde sami ako svi odete? Valjda se plaše da ostanu sami pod stare dane. Onda me uhvati griža savesti. Život je ovde jednoličan. Danas znam šta me sutra čeka. Ustani, prošetaj, sačekaj drugaricu s posla, popij kafu sa njom i u devet uveče kući. Kad bismo imali više radnih mesta, niko ne bi otišao odavde, svi bismo ostali. Svi traže nešto bolje. Možda i pogrešno misle da ih na drugom mestu čeka sve najbolje, ali bar pokušavaju da tamo nekako uspeju. Jer ovde nema svrhe ni pokušavati - priča Anđa.
Preko puta, Velimir Mojsić je u svom dvorištu tricama i brašnom lepio kazan za kuvanje komovice. Pažljivo ga je vezivao, nadajući se dobroj zaradi. Mojsić, poput 80 odsto žitelja Orahovca, prodaje rakiju i vino.
- Radim u opštini i bavim se poljoprivredom. Imam šljive, obrađujem vinograd, a na jesen pečemo komovu lozu, šljivku i jabuke. Ove godine sam ostavio dva kazana jer je slabo rodilo grožđe. Sneg je sve potpuno uništio, pa sam umesto 4.000 dobio 1.500 kilograma grožđa - žali se Velimir.
Ovaj domaćin u podrumu ima crno vino - burgundac, vranac, prokupac, a i belo - rizling, smederevka i šardone. Velimir objašnjava da za kvalitetnu zdravicu i naplatu treba mnogo znoja.
- Ovo je vinogradarski kraj. Grožđe dobro rađa. Ali, moraš da ga održavaš, pa staviš u kacu, pa muljaš... Ima mnogo posla. Na kraju zaradim oko 1.000 evra od prodaje rakije i vina, taman da pokrijem troškove.