Ni presude ni dedinog groba

Takva mesta nazivana su pasjim grobljima, a niko od potomaka nije smeo da iskopa posmrtne ostatke svojih najbližih jer je ekshumacija bila strogo zabranjena.

Danas žele, kako kažu, da "svoje najbliže rođake sahrane kao ljude ako su već stradali kao psi".

Sudijin unuk i imenjak Živojin Cenković navodi da je 22 ugledna Svilajnčanina 45. divizija streljala 16. novembra 1944. godine:

- Od mnogih ljudi iz sela saznali smo da su njihova tela plitko zakopana, da su im virile ruke, noge i da su psi komadali njihova tela. Neki ljudi pričaju da su ih zatrpavali polužive. Pričali su nam da streljački stroj pucao, oni su padali, a onda su ih zatrpavali.

Zahvaljujući jednom sudiji, njegov pokojni otac Blagoje Cenković uspeo je da nađe samo spisak streljanih, na kome su precrtavana i dopisivana imena. Uglavnom su to bili intelektualci, koje je novoformirana vlast uklanjala.

Živojin Cenković bio je sudija Opštinskog suda u Svilajncu i profesor violine u školi.

Pored njega, streljani su i Milosav Filipović, predsednik opštine Svilajnac, Čeda Donić iz Kušiljeva, seoski kmet, Slobodan Nikolić iz Crkvenca, student u Beogradu, braća Miroljub i Sreten Anastasijević iz istog sela i Svetozar Popović iz Slavonije, takođe ugledni građani.

- Deda je uhapšen 17. oktobra 1944. kao državni neprijatelj, a streljan je 16. novembra iste godine u četiri ujutro.

Interesantno je da nijedna nadležna institucija nema presudu s obrazloženjem njegove krivice, a spisak streljanih u sudski arhiv zaveden je tek 2. juna 1945.

Iako nemamo presudu, podnećemo zahtev za rehabilitaciju jer će nam na sudu svedočiti tadašnji profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Nadamo se da ćemo uskoro skinuti ljagu s njegovog imena - kaže Živojin.

Posledice Živojinovog proglašenja za državnog neprijatelja i te kako je osetila njegova porodica. Supruga Zora izbačena je iz porodične kuće i sa sinom Blagojem, koji je imao samo 7,5 meseci, i nešto starijom kćerkom Živanom preselila se kod rođaka.

Oduzeta im je kuća od 60 kvadrata sa placem i okućnicom u Sokolskoj ulici, dve manje kuće sa placem od 20 ari, voćnjak i tri vinograda. Živojin kaže da je vlast imovinu njegovog dede poklonila istaknutim komunistima.
 

- Jedan od njih nije želeo da uzme vinograd, jer nije hteo ništa tuđe. Uzela ga je zadruga, koja ga je potom prodala. A moja baba je sa decom jedva preživljavala. Mnogo je trpeo i moj otac Blagoje kao sin državnog neprijatelja.

Mada je završio Višu ekonomsku školu, nije mogao da se zaposli u Svilajncu sve do 1972. Promenio je nekoliko poslova. Najpre je radio u selu Stenjevcu kod Despotovca, a potom na autobuskoj stanici, pa u računovodstvu komunalnog preduzeća u Svilajncu - priča Živojin.

Živojin Cenković ne želi da imenuje ljude koji su učestvovali u događajima iz novembra 1944, niti da priča o njihovoj sudbini. Svi u Svilajncu znaju da su im se kuće zatrle, odnosno da nemaju potomke.

Pismo iz zatvora   Živojinova supruga Gorica kaže da je slučajno srela čoveka koji je rekao da je sudije Cenković bio ugledan i pošten čovek, omiljen u Svilajncu.   - Rekao mi je da je džabe izgubio glavu. Ispričao je da je deda Živojina neko čak i upozorio da će biti uhapšen i da bi trebalo da ode iz grada. On se nije plašio. Ostao je kraj svoje žene i dece. Jednog dana u kuću je došao jedan Svilajnčanin i pozvao sudiju da pođe sa njim u sud zbog nekog ispitivanja.   "Zoro, čuvaj decu, ja ću se brzo vratiti, nisam kriv", rekao je Živojin.   Jedan komunista, koji je poštovao sudiju i u zatvor mu nosio hranu, doneo je pismo Zori u kome je Živojin napisao da će sve biti u redu i da će uskoro kući. Streljan je mesec dana kasnije. Kažu da su Zori javili u koliko sati će zatvorenici proći pored njihove kuće kad ih budu vodili na streljanje. Ona je izašla na terasu i bespomoćno gledala kako joj muža vode u smrt.