Ropstvo na Balkanu (5): Bila sam prvak Albanije
SA GLAVOM U TORBI
Smailj i sva mu rodbina uveravali se da su kod mene ostale neke posledice od onog prvog pobačaja i da više ne mogu ni zatrudneti, nastavila je Olga svoju potresnu ispovest.
- Da je kojim slučajem saznao pravu istinu, sa mnom bi sigurno bilo gotovo. Ja sam samo ćutala i jedino poverenje imala u jednu jetrvu, Eminu. Bila je Turkinja, lepa kao slika, ali invalid, hramala na jednu nogu, a sudbina joj slična mojoj. Još joj, za nesreću, muž umre mlad, pa joj petoro dece ostade o vratu...
U Albaniji je bila obaveza da se svako, posebno mlađi, bavi nekim sportom. Ne znam ni kako ni zašto, tek ja se opredelih za streljaštvo. Nikad, čini mi se, sem one noći kad me Smailj poveo iz Peći, pušku nisam uzela u ruke, ali da vidiš čuda, ja iz prve oporavih. Počeh da treniram i 1964. godine dogurah do prvaka Albanije, prvo u gađanju vojničkom, a onda i u gađanju malokalibarskom puškom. Dogurah ja i do Muzeja rada u Tirani, i do junaka socijalističkog sporta.
Ćutanje je zlatoSmailj je bio je mnogo prek i opasan čovek, i pištolj je trzao za mnogo manju stvar, a kamoli da je saznao za brojne pobačaje, otkrivala je kasnije Olga Lekić. |
Za sve vreme nikad me jedino nije napuštala nada da ću ipak ponovo videti svoje u Jugoslaviji, mada za jedanaest prvih godina nisam ništa znala o njima. Onda sam nekako uputila prvo pismo majci i stricu Marku, nešto sam bila uobrazila da su oni sigurno živi, ali odgovor nikad nisam dobila.
Tako je počela moja očajnička borba da se nekako iščupam iz kandži ropstva. Uzaludno sam, istina, godinama pisala pisma i molbe Ministarstvu spoljnih poslova. Doduše, nisam ni znala kako to treba, a nikoga niti sam imala, niti smela upitati da me nauči. Jednom upitah jednu moju drugaricu, Zorku. Bila rodom odavde, iz Kuta kod Andrijevice, a muž joj, čini mi se iz Velike, pa kao informbirovci prebegli u Albaniju negde pedesetih godina. Priča ona da će da se vraća u Jugoslaviju i da čeka pasoš. Ja onako izokola, kao slučajno, pripitah kako to treba. Ona me ispitivački pogleda: da nećeš i ti. Jok, pravdam se ja, no tek onako pitam. Ona mi tobož poverova, ali mi ipak, kao uzgred, objasni da prvo treba da pišem Skupštini i tražim da mi se vrati državljanstvo. Čim sam izašla od nje, ja brže pismo Skupštini, pa u Tiranu uputim specijalnom poštom koja se ne cenzuriše. Prođe mesec - dva. Nema odgovora, ali ja ne odustajem. Jednoga dana, kad je Smailj bio negde na terenu, ja se spremim pa pravo u Tiranu. Okuražila se i više se ne bojim ni njega, neka bude kako bude. Dojadile mi muke. Dođem ravno na vrata Skupštine. Hoću da uđem po svaku cenu, na silu, ako treba. Onaj vojnik, stražar, zategnu u jedno doba mašinku da puca jer ja neću živa da odstupim. Istrča dežurni oficir. Pita koja je nevolja. Ja mu kažem da želim lično kod predsednika i da hoću lično njemu da ispričam svoju muku!
Letovanje za nagraduČak i 1972. godine, iako nije trenirala, i već u preozbiljnim godinama čak za streljaštvo, Olga Lekić je osvojila prvo mesto na jednom međunarodnom takmičenju, pored Kineskinja i Bugarki. |
On me prvo malo posprdno pogleda, ali kad shvati da se ne šalim, da neću odstupiti dok ga ne vidim, makar ga pola godine čekala, on me uvede u jednu veliku salu i nekud ode. Čini mi se, prošla je večnost cela dok se na vratima pojavi lično Mehmed Šehu. Poznajem ga. Dvaput godišnje je dolazio u naše selo u lov i odsedao u našoj kući. Ručkove sam mu spremala i gostila ga. On mene ne prepoznade. Drži u ruci olovku i jedan papir i zvanično pita ko sam i odkud sam i kakva me nevolja nagnala da dođem. Kazujem, Fatima Krasnići iz Ljušnja.
On odjednom podiže pogled, zagleda mi se u oči i upita me jesam li ja žena Smailja Krasnićija. Posle sve bi lakše. Sve mu potanko ispričah. On zapisa i reče da ću za mesec dana dobiti odgovor. Ja dala adresu kod jedne prijateljice, ne smem kućnu, da sazna Smailj, ubio bi me. Ne prođe ni osam dana, prijateljica mi poručila da dođem i ispod tepiha mi izvuče pismo. Ja sa njim u nedra, pa trkom kući. Nema nikoga, ali se ja za svaki slučaj zaključah u kupatilo. Tresu mi se ruke, ne mogu da otvorim koverat. Čitam: vraćeno mi državljanstvo!
Ropstvo na Balkanu: |
Bože dragi, da me je ko video u tom momentu, rekao bi da sam poludela. Čini mi se da sam tavan glavom doticala koliko sam skakala od radosti. U odgovoru sve napisano šta i kako treba dalje. Ja radim oko toga, a samo strepim da Smailj ne dozna. Jednog dana, eto ga, banu iz varoši kad mu se nisam nadala. Korak mu težak. Svali se na stolicu i veli: - Daj, ženo, skuvaj kavu i sedi da popušimo po cigar duvana... Zbori tiho, nekim ledenim promuklim glasom od kojeg me jeza podilazi. Kad tako progovori, znam da je najopasniji. Meni odjednom dođe nekakva hrabrost. Uneh mu se u lice da mi kaže šta mu je to neko za mene ispričao. Rekli mu, veli, da je u službenom glasniku objavljeno da ja više nisam državljanka Albanije. Kazala mu jedna poganština i špijunčina što me je sedam godina pratila i uhodila kud god da sam mrdnula. Planuh ja: to nije tačno, to je gola laž, a mislim samo da ga nekako smirim, da pregrmim taj prvi trenutak njegovog besa, pa posle kako bude. On skoči, nije ni dočekao kafu, no ode da traži onoga, te mu je kazao, i bog zna kako bi sve bilo i kako bi se završilo, da onaj nije izvukao glasnik u kojemu je to objavljeno i pokazao mu crno na belo, da je to odista tačno, da ja više nisam Albanka.
KOMŠIJSKA POMOĆ
Ja iskoristim priliku i izađem u varoš da smislim šta ću i kako ću, jer ga ne smem sama čekati u kući. Gledam koga bih povela sa sobom, jer znam da mi on neće ništa pred nekim drugim, kad ima nekog u kući. Sretnem jednog komšiju, voli čašu rakije više od išta, te ja njega: gde si, što te nema, hajdemo na rakiju. On krene sa mnom, jedva i dočekao. Smailj već stigao i koluta očima kad ga vide na vratima ispred mene. Ja se ne činim vešta, nego flašu pred komšiju... Jednu po jednu, komšija iskapi flašu i zaspa za stolom, a Smailj u neko doba, modar od besa, skoči i bez reči, škrgućući zubima, izađe iz kuće. Pola godine potom nije dolazio.