Balkanska bitka majstora trube

Nema sujete među trubačima: Marko Marković

- Nisam se do sada istinski takmičio. Ovo smo osmislili kao takmičenje i ja to u odnosu na mog oca Bobana prihvatam ozbiljnije. Verovatno zato što sam mlađi, pun takmičarskog duha i ne bi mi se baš svidelo da me neko pobedi. Ne dozvoljavam da me bilo ko pobedi, pa ni Rumuni - poručuje Marko Marković i otkriva detalje ovog neobičnog koncerta.

- Sedam godina nismo nastupili u Srbiji, osim u Guči, pa osećam veliku, ali pozitivnu tremu. Svi znaju ko su Fanfare, a ko su Boban i Marko Marković. E, sada će publika moći da vidi kako je to kada se sretnemo na istoj bini. Biće to balkanska bitka. Nisam se nadao da ćemo se složiti kao ljudi. Mi smo Romi, oni su Romi, ali nakon tri zajednička nastupa shvatili smo da smo se našli i da dobro funkcionišemo. Na sceni svako pokazuje svoje umeće. Mislim da takva dva orkestra zajedno na bini nema nigde na svetu. Mi smo dva najpoznatija ciganska orkestra sa Balkana i naši koncerti su za slušanje i gledanje. Vlada veliko interesovanje za naše nastupe širom Evrope, jer ljudi žele da vide i čuju ko je bolji, lepši, energičniji...

Romski džez

Nedavno ste se vratili sa turneje po Skandinaviji. Da li je teško zagrejati publiku?
- U tim zemljama jeste hladno kada su u pitanju vremenske prilike, ali naša muzika ne dozvoljava da publika bude hladna. Pozitivno utičemo na ljude, pa i kada nisi raspoložen muzika te natera da cupkaš i igraš uz trubu. Poslednjih pet godina naša muzika, romski džez, postala je izuzetno popularna u Evropi - kaže Marković i otkriva:- Na naše nastupe uglavnom dolaze stranci i gde god nastupimo jednom, oni nas ponovo zovu. Ali, domaća publika je ipak domaća publika, koja oseća i razume. Truba je Srbija i zato imamo najveću tremu pred domaćom publikom.

Da li postoji sujeta i zavist među trubačima?
- Pa ne znam. Ne, nema toga kod nas.

Zašto ste za poprište bitke odabrali manju dvoranu, a ne, recimo, Beogradsku arenu?
- Centar Sava je koncertna sala, toplija je atmosfera. Volim i Guču, jer tamo se truba najbolje čuje, nekako gučanski.

Da li se vaš sin Bratislav zanima za trubu?
- On će uskoro napuniti tri godine i već ga interesuje muzika. Manje trubu uzima u ruke, vidim da mu nekako smeta, ali voli da lupa po nečemu. Kod mene u porodici su nekako svi rođeni pod srećnom zvezdom. Moj Bratislav je rođen 1. januara, ja 29. februara na prestupnu godinu, a Boban 6. maja na Đurđevdan. Ima tu neke simbolike.

Svirate li političarima?
- Svirali smo mi već nekima. Ali, ne znam sada, jer imamo dosta ugovorenih nastupa. Ako budemo slobodni zašto da ne. Svake godine se povećava broj naših koncerata. Tako ćemo do kraja godine stići do 120 nastupa za godinu dana. Naporno je, srećan sam i umoran. Ali, ne žalim se jer imam samo 23 godine. Kada imam slobodnog vremena, što je retko, volim da prošetam sa porodicom. Odmaram se, naravno, uz muziku i kod kuće, jer muzike u mom životu nikada nije dosta.