Zapad drma Srbijom
Šta je bio vaš motiv da organizujete ovu akciju?
- Režiser sam i moj cilj je da osvešćujem ljude svojim filmovima. Kada su Srbi postavili barikade, pomislio sam da je to naša šansa da na miran način pokažemo naše neslaganje. Ponadao sam se da će državni vrh povesti narod na barikade, da će možda čak i patrijarh sesti u automobil ili krenuti pešice i povesti narod koji bi ga pratio iz čitave Srbije. Zamislite kakva bi to bila poruka svetu?! Čak i da 10 odsto Srbije ode na barikade, to bi bila najlepša poruka svetu da je Kosovo Srbija i da ne mogu da otimaju ono što je naše. Prošli su meseci, to se nije dogodilo, i onda sam pokušao da nabavim bar jedan autobus. Prvi put u istoriji organizovan je otvoreni bioskop na barikadama.
Hoće li se dešavanja na barikadama pojaviti u nekom vašem filmu?
- Nisam otišao tamo da snimam. Želeo sam samo da odem i da odnesemo donacije koje smo sakupili preko Fejsbuka, mada mislim da im je najviše značilo naše prisustvo. Pozivam i druge umetnike u Srbiji da učine isto ili nešto novo osmisle jer Kosovo nije tako daleko.
Snimili ste film "Kosovo, možete li zamisliti?" o kršenju ljudskih prava Srba i drugih nealbanaca.
- Dok su se druga deca igrala ispred zgrade, ja sam kao dečak gledao TV Dnevnik jer me je politika oduvek zanimala. Kada je proglašena takozvana nezavisna država Kosovo, studirao sam filmsku produkciju na Univerzitetu Britanske Kolumbije u Vankuveru. Organizovao vam proteste protiv tog nelegalnog akta. U Vankuveru se okupilo više od 1.000 ljudi, što je velika stvar za našu malu srpsku zajednicu.
Šta je bio cilj tih protesta?
- Želeli smo da ubedimo kanadsku vladu da ne prizna Kosovo jer i sama ima iskustva sa Kvebekom, ali je ona pod pritiscima Amerike ipak to učinila zbog, kako su rekli, realnosti na terenu. Poželeo sam da vidim kakva je to realnost, odnosno kako žive ti ljudi. Tako sam snimio film "Kosovo, možete li zamisliti?" koji je analizirao posledice pogrešne politike prema Srbiji. Taj film je, na moje iznenađenje gledao i Vladimir Putin i bio je oduševljen. Posle toga je film emitovan na ruskoj satelitskoj TV mreži Rušia Todadž
koja se emituje u više od 80 zemalja. Osvojio je i brojne nagrade na međunarodnim festivalima.
Projekcija u HavaniKakve su reakcije na film "Težina lanaca" van Srbije? |
Da li je taj film uspeo malo da promeni sliku o dešavanjima na Kosovu?
- Mislim da jeste. Mnogi stranci koji su gledali film rekli su da do tada nisu imali pojma šta se dešava sa Srbima na Kosovu. Poverovali su da Kosovo treba da bude nezavisno i da postoje dobri razlozi za to, ali kad su videli ovaj film, mnogi su postali prosrpski orijentisani. Ako svi zajednički budemo radili na tome da gradimo lepšu sliku i promovišemo naš narod u svetu, siguran sam da bi to dalo još veće promene. Bitno je pokušati.
Imate li pomoć nadležnih institucija u Srbiji?
- Nemam podršku Ministarstva kulture, niti vlasti u Srbiji, čak ne samo da mi ne pomažu, nego bih rekao delom i odmažu. Film "Težina lanaca" je primljen na program festivala Emira Kusturice Kustendorf jer mu se veoma dopao. Ali, dva dana pred konferenciju za štampu sa tadašnjim ministrom za kulturu Nebojšom Bradićem, film je povučen iz programa festivala. Ministarstvo kulture je glavni sponzor festivala, a organizator me je obavestio da je odluka o skidanju filma sa programa ne zavisi od njih. Inače, podneo sam molbu za pomoć i Ministarstvu kulture i tadašnjem Ministarstvu za dijasporu, ali nikada nisam dobio odgovor.
Ipak, za film o Beogradu imate podršku Ministarstva vera i dijaspore.
- Za to mogu da zahvalim Aleksandru Rakoviću, portparolu tog ministarstva, koji mi je pomogao. Imao sam pomoć i RTS-a, odnosno Mileta Kečine, koji mi je omogućio pristup arhivi za film "Težina lanaca". Pojedinci me podržavaju, za razliku od države.
Filmovi su moćno marketinško sredstvo, pa bi država trebalo da ih finansira.
- Dešava se nešto sasvim suprotno. Ministarstva finansiraju umetnike koji pljuju po Srbiji, koji podržavaju hrvatsku i sarajevsku verziju događaja iz 90-ih godina i ne postoji neka veća spremnost da se podrže umetnici koji će podržati Srbiju. To je prilično šokantno. Čini mi se da se vlast više trudi da se dokaže Zapadu nego sopstvenom narodu. Može se postaviti pitanje ko ih postavio - Zapad ili narod?
Da li vam iko finansijski pomaže?
- Zahvalan sam dijaspori na pomoći, da nije nje, ne bi bilo ni ovih filmova. Pomaže mi dijaspora u Kanadi, naročito u Australiji, posebno gospodin Branislav Grbović iz Perta, koji je nekako započeo tu promotivnu kampanju. Imam pomoć i iz Austrije, Nemačke, Britanije. Srbi širom sveta dali su novac za ovaj film.
Film "Težina lanaca" je iznenadio novim detaljima i one koji su smatrali sebe upućenim u detalje raspada Jugoslavije. Na osnovu čega ste birali informacije i kako se one mogu proveriti?
- Postoji dva načina na koji se biraju informacije. Prvi je da se izaberu istinite informacije koje vam idu u prilog i one koje ne idu, a drugi je da lažne informacije odvojite od istinitih. Tokom 90-ih bilo je toliko laži, izmišljenih stvari koje su se ponavljale gebelsovskom metodom. Netačne informacije nisam hteo da iznosim. Ima onih koji kažu da sam u filmu zgrešio zato što nisam pominjao Markale ili što nisam rekao otvoreno da je ono što se desilo u Srebrenici genocid. Takođe, u filmu ima i teza koje su u suprotnosti jedne s drugom - na primer, da je u Jugoslaviji sve bilo lepo, a s druge strane govorimo da je Tito pravio greške oko Kosova i da je imao imperijalističke namere kada je hteo da kontroliše pola Balkana. To je za mene novinarska neutralnost. Ljudi žele da saznaju pravu istinu.
Buntovnik od školskih dana* Režiser, scenarista, producent i montažer Boris Malagurski je rođen 1988. godine u Subotici, gde je završio osnovnu i muzičku školu. Odrastao je u Miloševićevoj Srbiji. Kaže da mu je detinjstvo proteklo relativno lepo. Srednju školu je završio u Vankuveru u Kanadi, posle toga je upisao filmsku produkciju na Univerzitetu Britanske Kolumbije. |