General Bulat - zarobio 300 ustaša, nikoga nije ubio
Iako je u 91. godini života, Rade Bulat se drži odlično. Rado priča s ljudima, ali intervjue daje retko, navodi "Slobodna Dalmacija".
Na opasku da će ga u Hrvatskoj možda krivično goniti za ratne zločine počinjene u Drugom svetskom ratu, general Bulat odgovara:
"Ja sam odavno na zubu. Međutim, to se ne događa samo meni, nego svima onima koji su pokrenuli narodnooslobodilačku borbu.
Da su živi Josip Kraš i Rade Končar, prozivali bi i njih kao što mene danas prozivaju. Uostalom, ja sam prvi za to da se zločin, bilo kakav da je, sankcioniše...
Pa kad se već govori o današnjem vremenu, onda bih podsetio da sam ja danas najstariji član nekadašnje Partije u Hrvatskoj, dakle, krunski svedok. Stoga mi je još više žao što ne pričamo o Drugom svetskom ratu u pozitivnom kontekstu, tako da deca mogu nešto da nauče.
Ali, kad je tako kao što kažete da jeste, u redu, neka me hapse, mene - jednog od organizatora ustanka u Hrvatskoj, prvoborca i narodnog heroja! Samo neka prvo dokažu. Tvrdim da lično nikada nisam nikoga ubio ili učestvovao u nečijoj presudi na smrt...", rekao je Bulat "Slobodnoj Dalmaciji".
Komandovali ste oslobađanjem Krašića, u kome je počinjen ratni zločin. Tada ste, kao komandant 13. proleterske udarne brigade "Rade Končar", u svom izveštaju napisali: "Neprijatelj je morao saviti šiju..." Šta se zapravo dogodilo 1. i 2. januara 1943. u Krašiću?
Između prvog i drugog oslobađanja Krašića ustaše su uspele dobro da se organizuju, popune s četiri kamiona domobrana iz Karlovca, četom iz Jastrebarskog, bataljonom iz
Željeznog, jednim inženjerskim ustaškim bataljonom, što je 33. pripremnom i 35. udarnom ustaškom bataljonu bila i te kakva pomoć.
Naša naredba bila je: dotući te snage u Krašiću, koji je bio važan politički centar i uporište HSS-a, čije je izdajničko rukovodstvo uspelo da pridobije deo meštana na stranu ustaša.
Ta bitka, u kojoj je učestvovala i 4. udarna kordunaška brigada, trajala je dve noći i jedan dan i vodila se u teškim uslovima: dubokom snegu, na temperaturi od koje se sve ledilo. Ali, potukli smo neprijatelja, zarobili smo nekoliko stotina ustaša i njihovih pristalica, dosta naoružanja...
Koliko je bilo ubijenih, ranjenih, zarobljenih?
U borbi je poginuo 41 partizan, a ranjeno ih je bilo 60. To je meni, kao komandantu, bila najveća žrtva do tada.
Na ustaškoj strani poginulo je 372 ustaša (180 ih je poginulo u borbi, a 192 u osiguranju), zarobljeno je više od 200 ustaša, 87 domobrana i desetak žandara...
Ja sam izvršio borbeni zadatak, predao neprijatelja nadležnoj komandi 2. operativne zone, odnosno Marku Beliniću i njegovom štabu, i vratio se u svoje jedinice.
Suđeno im je, na čelu suda bio je Belinić, a egzekucija je izvršena drugog ili trećeg dana po oslobođenju. A zarobljeni su zato što nisu hteli da se predaju, iako sam ih celu noć i dan molio da to učine...
Moj je zadatak bio - osloboditi. Oslobađanje zemlje od neprijatelja ne bi se uopšte moglo zvati zločinom, nego patriotskom dužnošću..., rekao je Bulat "Slobodnoj Dalmaciji".