Rus daje život za srpsku braću

Živi na Palama: Aleksej Aleksandrov

Aleksej Aleksandrov (26) je sin Aleksandra Aleksandrova iz Sankt Peterburga, ruskog dobrovoljca koji je poginuo u ratnim okršajima 21. maja 1993. godine blizu Sarajeva.

Nosio je uniformu Vojske Republike Srpske i, kako svedoče neki od njegovih saboraca tokom ranijih ratnih okršaja kod Višegrada i Skelana, bio je borac koga bi poželela svaka vojska na svetu.

Kao Bikavac, visoki i široki Aleksej je imao samo sedam godina kad mu je otac, prilikom odlaska na Balkan, ostavio zavet:

- Rekao mi je tada da ide da ratuje za svoju pravoslavnu srpsku braću i da ja, ako se njemu nešto desi, moram jednog dana doći u Srbiju i Bosnu, upoznati srpski narod i ako zatreba isto ga braniti... Eto, već pet godina živim na Palama i osećam se odlično - započeo je Aleksej svedočenje o ispunjenju očevog zaveta.

Ipak, prvo je prelistao nekoliko stranica iz ratne priče o junačkom stradanju njegovog oca.

- Otac je bio vojni inženjer i često je, poslom, tokom svog radnog veka putovao u Srbiju i Bosnu, upoznavao tamo ljude, družio se sa njima i pričao o njima. On je zaista bio zaljubljen u tu srpsku dušu. I kad je počeo rat u Bosni odmah je spakovao stvari i rekao: "Idem". Niko ga od toga nije mogao odvratiti - priča Aleksej.

Pukovnik Aleksandar Aleksandrov je posle nekoliko žestokih ratnih okršaja u okolini Višegrada, ranjen na ratištu blizu Skelana. Teška rana i dugo lečenje u Sankt Peterburgu nisu pokolebali Aleksandra. Obećanje dato nekim srpskim saborcima da će se vratiti održao je i samo što su rane zacelile, ponovo se vratio. Na žalost, veliko junačko srce odvelo ga je u smrt na sarajevskom ratištu.

- O smrti mog oca mnogi su mi pričali i sve te priče mogu da stanu u jednu reč. Otac je bio "junak" i junački je poginuo. Ponosan sam na njega - kaže Aleksej, koji je nakon rata od Republike Srpske dobio očevu penziju, a kad je napunio još neku godinu setio se i zaveta.

Vojničko groblje u Višegradu: Spomenik ruskim dobrovoljcima

- Dolazio sam nekoliko puta sa majkom na Pale, pričao o tome da bih želeo da tu živim i na nagovor nekih očevih saboraca odlučio da na Palama upišem fakultet 2006. godine. U stvari, nisu oni mene mnogo ni nagovarali - kaže kroz osmeh Aleksej, koji je na paljanskom Univerzitetu upisao srpski jezik i književnost i već stigao do kraja.

- Ostalo mi je još nekoliko ispita i gotovo. A posle, videćemo, postoje razne kombinacije. Danas živimo u vremenu kad se malo toga može pouzdano planirati.
O studentskim danima u zemlji, za koju je njegov otac položio život i svojim srpskim prijateljima, Aleksej priča sa puno ljubavi i poštovanja.

- Verujte, dani i godine provedeni u ovoj zemlji za mene su nešto veliko, gotovo sveto. Ovde sam stekao mnogo, mnogo prijatelja, imam ih u gotovo svakoj varošici u Bosni. Gde god maknem, sretnem nekog jarana, neko na koga mogu da računam i ko na mene može da računa u svakom trenutku.

Aleksej nevoljno priznaje da je zbog napunjenih 26 godina izgubio pravo na očevu penziju i da se sada malo teže finansijski snalazi na Palama. Međutim, kaže, uspeva da preživi zahvaljujući tome što povremeno nešto prevede ili nađe drugi posao.

- Dobro, nešto pošalju mati i baba od kuće, nešto se ovde zaradi, nije problem. Bitno je da ću još malo završiti fakultet, a posle može da se desi svašta - ponovo širi osmeh Aleksej, teško priznajući kako je na nekoliko koraka od bračnih voda sa devojkom Milicom, "kršnom Hercegovkom".

- Samo, pazite "Vesti", ako Milica ovo pročita mogu da se pakujem i vraćam u Rusiju!
Na kraju, Aleksej je još priznao da bi, ako zatreba njegovoj braći, krenuo očevim putem i da bi, ako zatreba njegovoj braći, dao i ono što je dao njegov otac.

Kad čovek upozna Alekseja Aleksandrova i, uz to, čuje sa strane nekoliko sjajnih reči o ovom ruskom mladiću, ostaje mu samo da sebi kaže: "Danas sam imao mnogo sreće".