Zločine svalili na pokojnike

Neki od njih, poput lista "Oslobođenje", opširno iznose nove detalje o ključnim organizatorima brutalnih likvidacija sarajevskih Srba za vreme građanskog rata, ali i prenose svedočanstva preživelih logoraša.

Po svemu navedenom, ispostavlja se da bi ključni nalogodavci i izvršioci zločina mogli da izbegnu privođenje pred lice pravde, iz prostog razloga što više nisu među živima. Neki, pak, svaljivanje cele krivice na te, nadaleko poznate sarajevske likove, tumače kao pokušaj skretanja pažnje sa onih koji su najodgovorniji, a to su, pre svih, tadašnje kompletno bošnjačko vojno i civilno rukovodstvo.
 

Mediji u Sarajevu tako posebno ističu ulogu dvojice Ćela, Ismeta Bajramovića i Ramiza Delalića čiji se pucanj na srpskog svata Nikolu Gardovića na Baščaršiji 1. marta 1992. često uzima kao početak tragičnog sukoba u BiH.
 

Po dosadašnjim saznanjima istražilaca, Ismet Bajramović Ćelo je bio upravnik takozvanog petog sprata Centralnog zatvora, a potom je zajedno sa Kerimom Lučarevićem zvanim Doktor, koji je živ, ali odbija da govori za medije, osnovao i zatvor u kasarni "Viktor Bubanj" kao "centralno sabiralište.

Za drugog Ćelu se ispostavlja da se uopšte nije znao šta mu se stavljalo na teret, kada su u pitanju događaji u centralnom zatvoru. Prema dostupnim informacijama, u celokupnoj istrazi obuhvaćeno je oko 25 lica.
 

Prenose se navodi iz knjige Strahinje Živaka pod naslovom "Živim da svedočim" u kojoj je ovaj 73-godišnjak opisao svoje stradanje u CZ-u i logoru "Viktor Bubanj".
 

- Odveden sam sa bolničkog kreveta u aprilu 1992. godine i sproveden sam u CZ. Bio sam u CZ-u četiri dana, a onda sam deportovan u zarobljenički logor "Viktor Bubanj" u Sarajevu gde sam bio u istrazi osam meseci, da bi mi nakon tih silnih ispitavanja na osnovu iznuđenog iskaza, bez svedoka, bez argumenata navodno po njihovim saznanjima, imputirali da sam, kao potpredsednik SDS-a imao uticaja da delim BiH, da stvaram nekakvu posebnu državu.

Suđenje mi je zakazano posle osam meseci istrage gde sam ležao na betonu, gde je bilo 16 ljudi u šest kvadrata, na ranama koje su curile, bez zdravstvene zaštite, a za vreme suđenja nisam imao nikakve pravne zaštite. Osuđen sam na kaznu od 15 godina - naveo je Živak.
 

On je napisao da su logoraši u "Viktor Bubnju" za doručak dobijali šolju gorkog čaja i jednu kao cigaret-papir tanku šnitu hleba.
 

- U 16 časova bi dobijali po tanjirić supe u kojoj je bio jedan ili nijedan makaron. Tako da je bilo vrlo loše i pošto sam bio bolestan i iskrvario došao sam u teško telesno i mentalno stanje. Koliko su uslovi bili loši pokazuje podatak da je dosta ljudi umrlo u "Viktor Bubnju", koliko se sećam, njih 13 - posvedočio je Živak.
 

Sudije iz kasarne Posebno se naglašava uloga nekih sudija i tužioca iz "Viktor Bubnja" u današnjem pravosudnom sistemu BiH. Pre svih, reč je o Davorinu Jukiću i Šabanu Maksumiću koji su danas sudije suda BiH, a u svojoj biografiji ističu da su bili sudije okružnog vojnog suda u Sarajevu. Advokat Senad Kreho, koji je pre nekoliko dana napadnut u Sarajevu, iz nekih drugih razloga, takođe je bio vojni tužilac i istražni sudija.   Krici silovanih   Advokat iz Bijeljine Duško Tomić navodi da je u "Viktor Bubnju" proveo100 dana. On za sebe kaže da je za vreme rata bio u logorima na sve tri strane, ali njegovo svedočenje iz bošnjačkih logora u Sarajevu je naročito frapantno. - Nabiju mi kapuljaču na glavu i vode me po noći, da ne znam ni gde ni ko me vodi. Zavežu me lancem za radijator. Niko ni čvoku da ti udari, ali posle dva dana ne možeš na noge. Sav utrneš. Slušao sam vrisak ljudi iz Hrasnice koji su bili zatvoreni u ćeliji do mene. Slušao sam i krikove jednog silovanog muškarca - rekao je Tomić.