Ko kontroliše medije u Srbiji (4): Milioni za ćutanje
Posle toga, Savet za borbu protiv korupcije ne samo što je utvrdio da u Srbiji nema slobodnih medija, već je otišao i korak dalje, razotkrivajući način kupovine uticaja preko svih medija.
Dakle, sumnjivim finansijskim transakcijama državni organi besomučno su trošili novac poreskih obveznika na kontrolu uređivačke politike svih medija.
Na taj prljav posao godišnje su arčili do 40 miliona evra, a dodaju li se tome i tobože legalna oglašavanja, utvrđen je iznos od čak 160 miliona evra. Na taj način, tvrde istraživači Saveta, država je ostvarila potpuni uticaj na državne medije.
Kako se čisti Srbija
Sve je to činjeno suprotno Zakonu o oglašavanju, čijim se Članom 86 izričito zabranjuje da se koristi ime, lik, glas ili lično svojstvo funkcionera. Ovaj zakon posebno zabranjuje posredno ili neposredno oglašavanje političkih organizacija.
Zaboravljeni član
U Članu 86. Zakona o oglašavanju stoji da državni organi i organizacije mogu da oglašavaju svoje aktivnosti i mere koje su od značaja za građane i to u pet slučajeva: kao poruke za učešće na izborima ili referendumu, mere za postupanje građana u slučajevima opšte opasnosti, humanitarne akcije, konkurse i pozive.
|
A upravo najviše novca medijima je isplaćivano kroz različite vrste kampanja, koje nisu imale humanitarni karakter, kako to predviđa Zakon o oglašavanju, već su za cilj imale promociju rada i aktivnosti ministarstava Vlade Srbije.
Tom prilikom je utvrđeno da je Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja besomučno trošilo novac za kampanju "Očistimo Srbiju" u kojoj se isključivo pojavljivao, suprotno zakonu, ministar Oliver Dulić.
Nezakonito je još trošen novac za kampanju "Promocija start-ap kredita" Ministarstva za ekonomiju, kampanja za vakcinu protiv svinjskog gripa, kampanja za odvikavanje od pušenja.
Ovo su primeri kako su budžeti državnih institucija korišćeni za promociju funkcionera, ministara, direktora i stranaka.
Oglašavanja su takođe bili načini za kontrolu medija.
Savet je utvrdio da je najviše novca za takva oglašavanja trošio Telekom Srbije na čijem je čelu Branko Radujko, član Demokratske stranke, zatim Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, na čelu sa ministrom Oliverom Dulićem iz iste stranke.
Slede zatim Agencija za privatizaciju, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića (G17 plus), Ministarstvo zdravlja dok je bio ministar Tomica Milosavljević iz G17 plus, Ministarstvo poljoprivrede na čelu sa Sašom Draginom iz DS, Institut Batut (direktor G17 plus), Nacionalna služba za zapošljavanje, EPS i Ministarstvo unutrašnjih poslova, ministar Ivica Dačić iz Socijalističke partije Srbije.
Savet je naveo brojne primere kako se kupovao uticaj nad medijima.
Jedan posebno upada u oči i govori zašto su bezrezervnu reportersku naklonost mediji pokazivali baš prema ministarstvima koja su na njih trošila najviše budžetskog novca.
Kada je Savet za borbu protiv korupcije razotkrio aferu povodom izdavanja dozvole za postavljanje optičkih kablova od strane Ministarstva životne sredine privatnom preduzeću Nuba invest, većina medija tu vest nije ni objavila, a ostali su taj skandal minimalizovali. Ali su zato, dan kasnije, svi mediji dali prostor i priliku ministru Duliću da prikrije, a zatim i relativizuje izveštaj Saveta.
Ugovor sa ministrom
Mlađan Dinkić
Srpski mediji, pisani i elektronski, i preko drugih oblika saradnje sa državnim institucijama dolazili su do novca, ali i gubili samostalnost.
U tu mrežu je dobrovoljno, po ko zna koji put, upao list "Blic".
Ovaj dnevnik je nakon sklopljenog ugovora, a u okviru objavljivanja specijalnog dodatka Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, ugovorom imao obavezu objavljivanja intervjua sa ministrom Mlađanom Dinkićem što je u oštrom sukobu sa Zakonom o informisanju. |
Kako je Savet utvrdio, potkupljivanje medija, a zatim njihova kontrola od strane vlasti tekla je i preko objavljivanih oglasa i istraživačkih projekata. Iako je i ta oblast bila regulisana Zakonom o oglašavanju, zloupotreba je bilo na pretek.
Umesto da se oglašavaju informacije važne za javnost, poput konkursa za radna mesta, državni organi su plaćali medije za "specijalizovane" usluge informisanja, usluge informisanja po ugovoru, pretplata na usluge i servise, pa čak i za usluge istraživanja i na taj način ih finansirali i kontrolisali.
Iz te oblasti najdrskiji je primer Agencije za mala i srednja preduzeća. Formirana od strane države kako bi se bavila istraživanjima i za to dobijala budžetska sredstva, ona za svoje potrebe angažuje na istraživačke poslove privatnu ustanovu.
Da stvar bude još komičnija, ova Agencija sklapa ugovor sa dnevnim listom "Blic" vredan 45 miliona dinara (1 evro - oko 100 dinara) da izvrši istraživanja tržišta za potrebe malih i srednjih preduzeća. Angažuje novinu čija delatnost nisu istraživanja i tim novcem je kupila uticaj države na tu novinu.
I to nije sve. Koliko su državni organi bili "vezani" za dnevni list "Blic" govori i sledeći primer.
Savet je otkrio da je i Ministarstvo životne sredine sklopilo ugovor sa "Blicom", koji je imao obavezu da za 47,2 miliona dinara istražuje i objavljuje - "tematske dodatke" o životnoj sredini!
Savet je tokom ovih istraživanja otkrio pretplatu kao još jedan važan model za prikrivanje prave prirode odnosa medija i državnih institucija i način kupovine uticaja u medijima.
Pojedine državne institucije plaćale su pretplatu za usluge novinskih agencija, odnosno za pristupe u "čitanju" vesti i drugih sadržaja agencija, a koji su prvenstveno namenjeni drugim medijima.
No, otkrilo se, prava potreba plaćanja od strane državnih institucija novinskim agencijama jeste obezbeđivanje pisanja o radu pojedinih funkcionera i njihovih ministarstava.
A na usluge novinskih agencija bili su pretplaćeni Ministarstvo pravde, Ministarstvo kulture i Ministarstvo spoljnih poslova.
Tako je u svim medijima o Snežani Malović objavljeno u prošloj godini 10.400, o Nebojši Bradiću 5.560, a o Vuku Jeremiću tek 562 priloga s napomenom da je o funkcionerima i ministarstvima koja su bila pretplaćena objavljeno desetostruko više tekstova nego o onima koji nisu bili pretplaćeni.
Rent-a-novinari
Jedan broj medija je čak dobijao poslove i novac za praćenje aktivnosti pojedinih državnih institucija, pa su se novinari tih medija ponašali kao servisi tih državnih institucija, tvrde istraživači. A to praćenje aktivnosti funkcionera i njihovih resora u stvari se svodilo na promociju ministara i direktora tih institucija.
Kao najdrastičniji primer takvog poslovanja Savet je naveo i ugovor između nedeljnika "NIN" i Javnog preduzeća Srbijavode koje je u ovom nedeljniku zakupilo prostor za objavu reklamnih oglasa, a zapravo se radilo o tekstovima i intervjuima kojima je promovisan rad direktora Nikole Marjanovića.
Iako nisu jedini, i ovi primeri bili su dovoljni da pokažu zavidne mehanizme pomoću kojih su funkcioneri i državne institucije arčile novac poreznika.