Škola za jednog đaka
- Imam samo jednog đaka - prvaka, malog Stefana Pendića, zbog koga je škola ponovo otvorena. Neobično je i meni i njemu, ali radimo kao da je puno odeljenje. Već smo savladali i prva slova. Kad nam dosadi, izađemo u dvorište, malo se poigramo, pa ponovo na časove - kaže mladi učitelj Nedžad Azemović, koji svakodnevno do škole u Popama prepešači po desetak kilometara.
- Moj učitelj je dobar. S njim sam kao drug. Nema nikakvog straha, ali voleo bih da ima još dece, da se igramo, da pričamo, da se smejemo, da imamo fizičko vaspitanje - kaže maleni Stefan Pendić.
- Zahvalni smo Besimu Adiloviću, direktoru škole na Dojevićima, koji nam je pomogao da i u vreme kad se zbog štednje male škole zatvaraju, naša ipak proradi. Iduće godine u školu će poći još dva prvaka, Stefan više neće biti sam. U selu je 25 domaćinstava, ima i mladih bračnih parova, doći će nam i deca iz susednih sela. Biće đaka - optimista je Stefanova majka Rada Pendić, koja je doskoro bila poslužitelj u školi.
S druge strane, nadležne opštinske službe u Novom Pazaru i Zubinom Potoku nedavno su iz brojnog stanja izbrisale sela Smilov Laz, Zlatare, Zlatište, Drainoviće, Junake i Medenovac na Rogozni, u kojima više nema nijednog žitelja. U selu su ostale trošne i u travu zarasle kuće, zatvorene škole, pokoji pas čuvar i nada da će se mladi, raseljeni u druge delove Srbije, bar nekada vratiti.
Slična sudbina kuca i na vrata Kašlja, Javora, Vojkovića, Dragočeva, Žunjevića, Krčmara, gde su još ostala po dva-tri staračka domaćinstva.
Korist veća od troškova
|
- U mom Javoru i susednom Kašlju živi još šest duša, sa 67 godina. Ja sam najmlađi. Sve što je moglo da ode - otišlo je mahom u Kraljevo, Kragujevac i Beograd. Ostali su samo starci koji nisu hteli ni mogli da odu. U selu smo nekada imali školu sa 300 đaka - kaže Desko Vukosavljević i za to krivi opštinu Novi Pazar i državu Srbiju.
Mada se čini da je za Rogoznu prekasno, Vukosavljević ipak veruje u čudo i preporod.
- U Barama ima još 40 domaćinstava, u Dedilovu 30, u Grubetiću 25. Ima i dece. Već treću godinu ponovo, posle dve decenije katanca, radi naša škola u Rajetiću, gde nastavu pohađaju tri đaka. Kad stigne asfalt, vratiće se deo mladića koji se nisu snašli u Šumadiji. Biće uslova za bolji život, vratiće se mnogi - optimista je Kamenko Ilić, dugogodišnji predsednik mesne zajednice Rajetići.
- I kod nas je asfalt stigao prekasno, kada su svi otišli. U Kaludri, Dvorištu, Kuzmičevu, Brezovici, Todorici, Plešinu, Brusniku, Polokcu, Rasu, Bukovcima, Binićima, Biser Vodi i mnogi drugim golijskim i podgolijskim selima više nema života. Kuće su zakatančene, škole zatvorene, mladost odavno otišla - žali se starina Radojica Sović iz Brusnika.
- Isto je i na Kopaoniku, gde u mnogim selima retki starci još sprečavaju njihovo brisanje sa spiska živih. Bar još 20 sela na ovoj planini može uskoro da nestane - kaže Marinko Sekulić iz Semeteša.