Škola za jednog đaka

Stefan Pendić s učiteljem Nedžadon Azemovićem

- Imam samo jednog đaka - prvaka, malog Stefana Pendića, zbog koga je škola ponovo otvorena. Neobično je i meni i njemu, ali radimo kao da je puno odeljenje. Već smo savladali i prva slova. Kad nam dosadi, izađemo u dvorište, malo se poigramo, pa ponovo na časove - kaže mladi učitelj Nedžad Azemović, koji svakodnevno do škole u Popama prepešači po desetak kilometara.

- Moj učitelj je dobar. S njim sam kao drug. Nema nikakvog straha, ali voleo bih da ima još dece, da se igramo, da pričamo, da se smejemo, da imamo fizičko vaspitanje - kaže maleni Stefan Pendić.

VERUJE U PREPOROD: Kamenko Ilić

- Zahvalni smo Besimu Adiloviću, direktoru škole na Dojevićima, koji nam je pomogao da i u vreme kad se zbog štednje male škole zatvaraju, naša ipak proradi. Iduće godine u školu će poći još dva prvaka, Stefan više neće biti sam. U selu je 25 domaćinstava, ima i mladih bračnih parova, doći će nam i deca iz susednih sela. Biće đaka - optimista je Stefanova majka Rada Pendić, koja je doskoro bila poslužitelj u školi.

S druge strane, nadležne opštinske službe u Novom Pazaru i Zubinom Potoku nedavno su iz brojnog stanja izbrisale sela Smilov Laz, Zlatare, Zlatište, Drainoviće, Junake i Medenovac na Rogozni, u kojima više nema nijednog žitelja. U selu su ostale trošne i u travu zarasle kuće, zatvorene škole, pokoji pas čuvar i nada da će se mladi, raseljeni u druge delove Srbije, bar nekada vratiti.

Slična sudbina kuca i na vrata Kašlja, Javora, Vojkovića, Dragočeva, Žunjevića, Krčmara, gde su još ostala po dva-tri staračka domaćinstva.

Korist veća od troškova

Školske uprave u Novom Pazaru, Raški, Leposaviću, Zubinom Potoku, Tutinu i Sjenici čine sve da se škole sa dva-tri đaka ne zatvaraju, a da se tamo gde ima dece dospele za prvi razred škole ponovo otvore. Svesni su da patuljaste škole dosta koštaju, ali je njihova korist velika, jer daju nadu da se sela neće ugasiti, da ima perspektive i da će jednoga dana i na ove planine stići život kao u gradu.

- U mom Javoru i susednom Kašlju živi još šest duša, sa 67 godina. Ja sam najmlađi. Sve što je moglo da ode - otišlo je mahom u Kraljevo, Kragujevac i Beograd. Ostali su samo starci koji nisu hteli ni mogli da odu. U selu smo nekada imali školu sa 300 đaka - kaže Desko Vukosavljević i za to krivi opštinu Novi Pazar i državu Srbiju.

Mada se čini da je za Rogoznu prekasno, Vukosavljević ipak veruje u čudo i preporod.

- U Barama ima još 40 domaćinstava, u Dedilovu 30, u Grubetiću 25. Ima i dece. Već treću godinu ponovo, posle dve decenije katanca, radi naša škola u Rajetiću, gde nastavu pohađaju tri đaka. Kad stigne asfalt, vratiće se deo mladića koji se nisu snašli u Šumadiji. Biće uslova za bolji život, vratiće se mnogi - optimista je Kamenko Ilić, dugogodišnji predsednik mesne zajednice Rajetići.

- I kod nas je asfalt stigao prekasno, kada su svi otišli. U Kaludri, Dvorištu, Kuzmičevu, Brezovici, Todorici, Plešinu, Brusniku, Polokcu, Rasu, Bukovcima, Binićima, Biser Vodi i mnogi drugim golijskim i podgolijskim selima više nema života. Kuće su zakatančene, škole zatvorene, mladost odavno otišla - žali se starina Radojica Sović iz Brusnika.

- Isto je i na Kopaoniku, gde u mnogim selima retki starci još sprečavaju njihovo brisanje sa spiska živih. Bar još 20 sela na ovoj planini može uskoro da nestane - kaže Marinko Sekulić iz Semeteša.