Udba pravila atomsku bombu
Jovo Kapičić je bio učesnik i svedok mnogih važnih događaja, posebno u prve dve decenije Titove Jugoslavije: hapšenje Draže Mihailovića, podizanje Golog otoka i upravljanje tom "ustanovom“, pokušaj Jugoslavije da proizvede atomsku bombu do kontrole umetnika i diplomatskih predstavnika. "NIN" je preneo neke izvode iz nedavno objavljene knjige "Goli otoci Jova Kapičića" novinarke Tamare Nikčević.
Zašto je formirana Atomska komisija?
Na ideju da formiramo Komisiju za atomsku energiju došli smo nakon sukoba sa SSSR-om.
Čija je to bila ideja?
Naša, rukovodstva države. Aleksandar Ranković, Evard Kardelj i Boris Kidrič su organizovali sastanak na kome je donešena odluka da se formira tzv. Atomska komisija. Osim Rankovića, koji je bio na njenom čelu, Komisiju su činili Boris Kidrič, Svetozar Vukmanović Tempo, Pavle Savić i Dragiša Ivanović. Cilj je bio da se napravi institut i da se iz inostranstva dovedu stručni ljudi, inženjeri. Odobrena su velika novčana sredstva i pružena bezrezervna pomoć. Iz Francuske je doveden profesor Valen, naučnik i ekspert za tu vrstu posla.
Šta je bio Vaš zadatak?
Bio sam zadužen za bezbednost.
Zašto je uopšte Jugoslaviji bila potrebna atomska bomba?
Ako su atomsku bombu imali Rusi i Amerikanci, morala je imati i Jugoslavija! Ja sam dobio zadatak da nađem uran. Boris Kidrič mi je dao zadatak da do sledećeg sastanka Komisije saznam postoji li u našoj zemlji nalazište urana. To se nije moglo pouzdano utvrditi bez Gajgerovog aparata, a njega je, kako mi je objasnio akademik Pavle Savić, bilo moguće kupiti u Americi. Luki Vučiniću, mom udbašu, dao sam torbu u kojoj je bilo 300.000 dolara i poslao ga u SAD, kod jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu, Vlada Popovića. "Pitaj Vlada gde možeš da kupiš taj Gajgerov brojač“ – rekao sam.
Zašto je nosio toliko novca?
Pa, da bi kupio aparat! Nismo znali koliko košta, a bilo bi opasno da smo počeli da se raspitujemo okolo. Vučinić je iz Beograda najpre stigao u Berlin, odakle je trebalo da otputuje za Vašington. Slovenac, Vitko Klaj, bio je naš predstavnik u jugoslovenskoj trgovinskoj misiji u Berlinu... Nije to baš bila trgovinska misija... Klaj je bio predstavnik Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova koje je, pored operativnih zadataka, vodilo ekonomske poslove za sebe... Klaj nije imao firmu već se tom delatnošću bavio kao pojedinac. Ako je imao 1000 maraka Zapadne Nemačke, otišao bi u Istočni Berlin i za taj novac bio dobio tri puta više.
To je bio – šverc!
Bila je to razmena kursa marke. Novac je uplaćivan u Udbin fond iz koga smo gradili stanove za naše radnike, finansirali stvari koje nismo mogli preko državnog budžeta...
Koje stvari?
Svoje doušnike, na primer, nismo mogli da platimo tako što bismo ih stavili na zvanični spisak ministarstva finansija. Ko bi na to pristao?! Zato smo morali da imamo sopstvena sredstva iz kojih bismo...
Plaćali špijune?!
Nazovite to kako hoćete. Zahvaljujući sličnim poslovima, Udba se sama izdržavala. Ako su svote bile veće, veća je bila i zarada...