Čume obrazuje srpsku decu

Od mafijaškog bosa do vlasnika vaspitno-obrazovnih ustanova: Ljubiša Buha Čume

"Još smo u fazi planiranja. Razmišljamo i o tim mogućnostima, ali nismo definitivno odlučili u šta ćemo konkretno da ulažemo“, saopšteno je u Buhinom kabinetu uz opasku da Buha sprema velike investicije u obrazovni sistem Srbije.

“Njegov stručni tim u kome su i doktori nauka savetovao ga je da preseli deo svog kapitala iz izgradnje puteva u obrazovanje, jer to postaje visokoprofitabilan posao. Ulagaće novac u izgradnju vrtića, staračkih domova i obrazovnih ustanova. On je ozbiljan biznismen za koga radi više od 2.000 ljudi“, prenosi izjavu Buhinog saradnika beogradska štampa.

Univerzitet Singidunum

Ove godine u semtembru Čume je kupio Fakultet za poslovnu informatiku koji čini oko 70 odsto Univerziteta Singidunum. Kupio je i deo preduzeća "Voždovac“ koje Singidunumu ustupa pravo korišćenja prostorija.

Dokapitalizacijom Čume planira da kupi čitavo preduzeće "Voždovac“ posle čega bi postao vlasnik 40 odsto zgrade rektorata. Tako, kada se sve izračuna, od Čumeta na kraju zavisi sudbina ovog Univerziteta, jer ne samo što postaje vlasnik objekata, već se i dve od tri oblasti na koje je akreditovan vode na Fakultet za poslovnu informatiku.

Za beogradsku štampu je to potvrdio i profesor Nebojša Šajkić koji je sa Milanom Stamatovićem svoj deo prodao Buhi. Međutim, rektor Singidunuma Milovan Stanišić koji je od početka Buhinog ulaska u posao sa visokim školstvom negirao bilo kakvo pravo druge strane da se Buhi nešto proda, je rekao da nije zabrinut njegovom namerom da akademce izmeša sa sitnom decom i penzionerima.

"Buha je kupio Fakultet za poslovnu inforatiku koji više ne postoji, dakle nema ni studente. Ja se uopšte ne uzbuđujem i ne znam na koji način Buha misli da ostvari svoje pravo. Možemo samo da mu damo preostalu opremu fakulteta“, izjavio je Stanišić.

Životna profesura Ljubiše Buhe

Ljubiša Buha je rođen 17. septembra 1964. godine u Surčinu. U legendu je ušla priča kako se Čume krajem osamdesetih survao u jarak u Bosni vozeći ukradeni golf i teško povredio nogu. Lekari u tuzlanskoj bolnici već su se spremili da mu je amputiraju, ali su Buhini ortaci iz Surčina, u akciji dostojnoj "Otpisanih" pribavili kola hitne pomoći sa aerodroma Beograd, obukli Čumetovog oca u beli mantil, okačili mu stetoskop oko vrata, i lažno se predstavljajući uspeli da ga prebace u Beograd. Zahvaljujući baro-komori i naporima specijalista, nogu je sačuvao, ali i dan-danas hramlje.

Čume ispred Specijalnog suda

Početkom rata, devedesetih, Čume je za razliku od mnogih beogradskih kriminalaca koji su otišli u rat ostao kod kuće. Priča se da je neko morao da ostane i dočekuje kolone kradenih automobila iz Slavonije, a zatim i iz Bosne, koje je trebalo pripremiti za prodaju ili rastaviti na delove. Ubrzo je u Surčinu nikla čitava mreža automehaničarskih radionica specijalizovanih za takve poslove, a najveća je bila Čumetova, preko puta kafane Kotobanja.

O svojim poslovima iz podzemlja Čume je ponosno govorio: "Optuživan sam 14 puta i uvek bio oslobođen. Znači, ili sam nevin ili sudije ne znaju svoj posao".

Tokom druge polovine devedesetih, Surčinci su debelo ugazili i u poslove sa drogom, u čemu im je mnogo pomoglo Čumetovo poznanstvo sa Miloradom Ulemekom Legijom. Tu je Buha napravio jednu od najvećih grešaka u životu i karijeri: upoznao je Legiju sa Dušanom Spasojevićem, koji je u to vreme bio samo jedan od Čumetovih kurira za manje pošiljke heroina. Zbog prijateljstva koje se razvilo između Legije i Spasojevića mnogi su ostali bez glave, a Čume je svoju jedva spasao.

Čume je preko svog školskog druga i komšije Dragoljuba Markovića, sponzora Demokratske stranke, uspostavio vezu sa Zoranom Đinđićem i Čedom Jovanovićem. Navodno su upravo Čume i drugovi upozorili Đinđića da mu se sprema atentat i prebacili ga u Crnu Goru za vreme bombardovanja 1999.

Ljiljana Buha

U jednom momentu su Spasojević i Legija uvideli da im Čume više nije neophodan, i da im samo smeta da se ustoliče kao neprikosnoveni kraljevi srpskog podzemlja. Problemi izbijaju na videlo pošto je Čume, uz malu pomoć Vlade Srbije, iz Nemačke nabavio mašine za asfaltiranje, osnovao prvi "Defens roud“ i krenuo da asfaltira puteve po Srbiji.

Spasojeviću i kompaniji se nije svideo sve očigledniji scenario po kome se Čumetu (koga je Legija iza leđa podsmešljivo zvao "seljanka") smeši karijera legalnog biznismena, a njima dugogodišnja robija u skladu sa Đinđićevim planom o obračunu sa organizovanim kriminalom. Doneta je odluka da se Čume eliminiše.

Zbog Čumetovih veza u Vladi i generalštabu poslu se pristupilo diskretno, preko njegove žene Ljiljane. Prema jednoj verziji, Ljiljana je pošto je saznala da njen muž ima dete sa drugom ženom, pristala da ga otruje za račun Spasojevića i Legije. Po drugoj, to je učinila zato što su joj ova dvojica otela decu. Plan je bio savršen, ali je omanuo: Čume je preživeo zahvaljujući svojoj jakoj fizičkoj konstituciji i intervenciji generala Nebojše Pavkovića, na osnovu koje je hitno primljen na Vojnomedicinsku akademiju.

Čume se nudio da svedoči protiv Spasojevića i Legije, pod uslovom da mu se da imunitet; problem je bio što u to tako nešto nije bilo zakonski regulisano.

Dvojica maskiranih napadača su 3. avgusta 2002. godine (posle se saznalo da je jedan od njih bio Legija lično) pripucali na Čumeta dok je obilazio asfaltnu bazu u Zemun Polju. Ubili su Buhinog telohranitelja, ali se Čume, zahvaljujući brzim refleksima i okolnosti da se Legiji zaglavio automat, za dlaku izvukao.

Posle toga surčinski kralj je morao da beži iz zemlje, prvo u Hrvatsku, zatim u Crnu Goru, pa u Albaniju, pa u Tursku. U Turskoj je u svojoj blizini primetio nekoga od Spasojevićevih ljudi i dao se u bekstvo: odvezao se pravo u Ankaru, preskočio zid jugoslovenske ambasade i od zbunjenog osoblja zatražio utočište.

Čume u Sinju

Vlada Srbije, koja se što pod spoljnim, a što pod unutrašnjim pritiskom uveliko pripremala za obračun sa organizovanim kriminalom, znala je da može da ga iskoristi kao ključnog svedoka; valjalo je samo obezbediti da Čume ostane živ do donošenja neophodnih zakona, uključujući i onaj o svedocima saradnicima. Prva verzija tog zakona pravljena je navodno po Čumetovoj meri, i garantovala je pun imunitet, bez obzira na ranija krivična dela. Što se njegove lične bezbednosti tiče, rešenje je nađeno zahvaljujući posredovanju Amerikanaca i Engleza, koji su nagovorili Slovake da Čumeta do daljeg sklone u jednu napuštenu sovjetsku vojnu bazu.

Međutim, Čumetov "Difens roud“ je bio laka meta u Beogradu, pa je 21. decembra 2002. firma sa sve mašinama dignuta u vazduh vojnim eksplozivom koji su postavili Legijini drugovi iz JSO-a. I dok je pojedina štampa pisala kako je Čumetova firma, "nastala novcem od belog praha, i sama pretvorena u prah", niko iz vlade se nije usuđivao da kaže ko stoji iza svega.

Posle svegašto se kasnije desilo (pokušaj i atentat na Đinđića, "Sablja", Spasojevićeva smrt u Meljaku, Legijina predaja i, konačno, maratonski sudski proces) Čume se konačno pojavljuje kao svedok saradnik. Svi gresi su mu oprošteni, i ukoliko se ne vrati starim poslovima, ne mora da strahuje da će pasti pod udar zakona.

U međuvremenu, Čumetovo interesovanje za konje (koje je delio sa generalom Pavkovićem) je naraslo: njegovi pastuvi TNT i Princ Surčinski, i kobila Šakira, već nekoliko godina postižu zapažene rezultate na trkalištima u regionu. Gde su konji tu je i zemlja, pa se ispostavilo da je Čume vlasnik pozamašne oranice preko koje treba da prođe beogradska zaobilaznica.

Na deonici dugoj oko 10 km kuda će proći obilaznica Čume poseduje nekoliko hektara zemlje koju će velikodušno pokloniti državi

Mada bi mogao da je proda za velike pare, Čume je velikodušno ponudio da tu zemlju pokloni državi. I pored toga će mu ostati dovoljno da uz obilaznicu napravi benzinske pumpe, radnje i kafiće. A na kraju je vaskrsao i "Difens roud“, čime i bukvalno i simbolično vraća svoje poslove u prvobitno stanje.

Razvojni put o Čumetu koji je krenuo od auto-limarskog zanata završava se kupovinom Univerziteta Singidunum, i po svoj prilici osnivanjem vrtića, škola i statračkih domova.