Sumrak kulture (5): Redovi gladnih ispred Ministarstva

- U kulturnim vodama sam već punih 40 godina i za to vreme sam imao prilike da radim u raznim oblastima kulture. Problem je uvek jedan - materijalna nebriga države.

Prošle godine Ministarstvo se teškom mukom izborilo za jedan odsto repuličkog budžeta za potrebe kulture, da bi se ove godine vratio na 0,8 odsto. A i to se isplaćuje sa zakašnjenjem, pa ga u međuvremenu nagrize i inflacija.

S tim parama ne može se ništa. Nema tog ministra koji od ničega može da napravi nešto - smatra Kovačević.

Ulaganje u sve oblasti kulture u Srbiji izgleda smešno kad se uporedi ne s Evropom, već sa zemljama u regionu. Sve bivše jugoslovenske republike izdvajaju daleko više od Srbije.

- U Evropi postoje ozbiljni fondovi za finansiranje raznih projekata u kulturi. Mi tu nismo imali pristup zbog ratova i poratnih obaveza, kojima je ucenjen kompletan život Srba. Sada na ovu kandidaturu Beograda za kulturnu prestonicu Evrope gledam kao na način da se do tih fondova dođe. Jer, bez obzira na sve, Beograd je nezaobilazni kulturni centar Evrope, uprkos svoj nemaštini i depresiji - smatra Kovačević.

Na Zapadu se bez novca ne može ništa.
- Mi jednostavno ne možemo da pariramo skupim industrijama. Jedan niskobudžetni film u Evropi košta oko pet miliona evra. Kad se sva ulaganja u srpski film objedine, ne nakupi se toliko. Oko tri miliona godišnje je naš maksimum.

Zato moramo ili da nabavimo novac ili da smislimo nešto drugačije što bi ponudili svetu. Poput Guče, Egzita ili Nišvila, na kojima se svake godine okupi hiljade stranaca. Moramo da se okrenemo stvaranju neke nove, srpske kulture - ističe Kovačević.