Selo koje ima svog Tita

Bivšeg ministra i potpredsednika Vlade Srbije, čoveka koji bi mogao da uđe u Ginisovu knjigu rekorda jer je 44 godina na čelu kompanije Simpo, u selu hvale na sva usta.
- Da se ne lažemo, bez njega bi Žbevac bio pustinja, kuće bi zarasle u čičak i trnje od divlje loze - tvrdi Milorad Milošević, penzioner bujanovačke Gumoplastike.

Najstariji meštani kao najveću zaslugu Tomiću pripisuju izgradnju kapele.
- Sve isti kompleti, tanjiri, kašike, viljuške stoje na jedno mesto u kapelu. Sad mi je milina da umrem, do juče je bilo ko šta donese - tanjiri plehani, kašike i viljuške iskrivljene - priča starica zabrađena u šamiju.

Slavoljub Stojiljković, najpoznatiji pčelar u selu, nabraja šta je Dragan Tomić napravio:
- Škola, crkva, krstionica, kapela, ambulanta, veterinarska stanica, česma crkvena i partizanska, asvalt u sve mahale, struja, voda, doduše tehnička, sve, bre, kao da smo u Vojvodinu. Samo žito i kukuruz nemamo. Opet ima onih kojima nešto fali.

Put kad se asvaltirao nekima je smetao, uhvatio bi 20 santimetara od njegove međe, drugi gunđaju, odakle pare za sve što se pravi, ko je on da pravi i tako lupaju bez prestanka. Dragan se naljuti, pa odloži radove. Na ljudi nikad ne može da se ugodi.

- Drage je voleo fudbal. Bio je golman, pa smo ga zvali Beara po čuvenom čuvaru mreže Crvene zvezde i reprezentacije - priča Velimir Pešić, koji je penziju dočekao u Novogradnji.

Najpoznatiji Žbevčanin rođen je u kućici do koje se dolazi strmim slepim sokakom. Na kapiji katanac. - Drage ne dolazi da obiđe kuću, niko ga do sada nije video. Ali zato kada dođe u Kondivu, fabriku bombona u Žbevcu, iskrade se i dođe na groblje, na oca i majku sveću da zapali - priča Pešić.

Sokak bez bandere   - Imamo više od 20 dece koja trče u mraku jer naš sokak nema banderu i sijalice iako smo dali pare. Fino se živi ako je sloga u kuću - kaže Trajko Mančić iz Liškovske mahale. - Moram da kažem da Drage Tomić nikad nije prošao kolima pored mene a da na kaže šoferu da stane. Otvori prozor i pita me: "Bata Trajče, kako si, može li se?". Odgovorim mu: "Kako onaj gore kaže tako će biti, bato!"

Avram Milenković sa setom se seća da je 1962. godine u Žbevcu bilo 650 učenika, a sada jedva 180 i to sa đacima iz susednih sela. - Vikendom dođu naši iz Vranja i Bujanovca da se podsete vruće pogače, sira, paradajza jabukara i paprika, napiju hladne bunarske vode i nadišu čistog vazduha. "Uh, što je lepo, božji vrt", uzviknu, sednu u kola i natrag u grad - kaže Avram.

- Ove godine samo jedan đak je iz Žbevca upisao prvi razred - dobacuje Bora Zafirović, direktor škole. - Dragan je hteo da u sklopu Kondive napravi neke kućice po uzoru na Švajcarsku, ali kad je čuo da se neki podsmevaju, a neki pitaju ko će plati njihovu nerezinu i koliko, batalio se ćorava posla - konstatuje Avram...