Bajalice za išijas i kurje oči

- Kada se ušineš, a ne osetiš. Ko da prištipiš neki damar, i ne možeš da mrdneš - ič! I tako ideš zgrbavljena, il' u kičmu, il' u noge, u ruku, vrat i posle dođeš kod mene i ja uzmem vratilo. I, ako sam u kući, ti izađeš napolje, da budneš pred prag, a ja odavud...

I taknem vratilom dole o prag, i gde te boli, ja te ovako udarim, i pitam - zašto si se ušinula? A, ti kažeš - zašto si se obliznila? I tri put takoj, i ko sas ruku te prođe! Prođe, ak' ti je od toj, a ako je od nešto drugo - ne znam - ispričala je svoju metodu lečenja 70-godišnja bajalica Ružica Jovanović, koja danas živi u selu Donje Močare.

Tu odnedavno pruža pomoć, pa se kaže, još nije pročulo. Bila je traženija dok je živela u Građeniku, planinskom selu gde su iza ljudi ostali samo vukovi. Tada su je redovno posećivali i meštani hrvatske Kutine.

Lekar ne spasava kičmu

Vremešna žena, obučena u stare, izlizane haljine, čvrsto opasane kecelje i čvrsto podvezane marame, polako je ustala sa stolice. Išijas leči, ali su njoj noge otekle. Stisnutih očiju ispitivala je da li su nam potrebne njene usluge. Bajalice ćute o tajnama svog lečenja. Ružica odmeri pridošlice iz novina, pa odluči da napravi izuzetak.
Protegla je ruku okićenu debelom zlatnom narukvicom da dohvati komad isklesanog drveta, star više od jednog veka.

- Ovo je vratilo, nekad smo tkali na njega ćilimi. Je l' znaš šta je ćilim? To su ti ponjave - pokroviteljski je klimula glavom, pa pritisla šakom stari kauč na kome je sedela.

- Nekada se nije spavalo na ovakoj krevet, nego slamarice tkaješ i slamu punimo. S ovoj se živelo - ponosno je podigla vratilo - ja sam s ovoj od sedam godina živela, sve do pre tri godine. Nije samo ovoj! Ima ceo razboj kada tkaješ ćilim, pa biraš ako tkaješ dva nita ili ako tkaješ četiri....

Od majku sam nasledila. Majka mi tkala, a ja gu gledam kako stavlja noge dole na papuče, a gore tkaje. A, kada majka izađe od razboj, a ja mala ne mogu da dohvatim nogama, pa povučem nit, nekad jednom, nekad triput. Nekad dobro, a nekad pogrešim. A ona me pojuri s drvo da me tepa, zašto mora da ga rastura. Eto, tako je bilo. Sad više ne mogu na razboj. Nemam snagu. Odrekla sam se!

Dvojke - dar božji   - Sad gledam TV i vidimo gi blizanci, ili muški i ženski. A, pre retko neki da vidiš da imaš blizanci. Ima jedna žena u naše selo, tri puta se bliznila, al' svih joj šest umreli. Nije imala sa čim da ih rani. Ja sam imala moji da gi dojim, al' ne za dvoje. Tad je bilo siromašno vreme, posle rata. Nesi imao ko sad da kupiš - što ti rodi njiva ili bašta ili zaradiš s ruke.   Ja sam očuvala moje ćerke sas brašno od pšenicu. Turim ga u tiganj veliki, pa ga napravim ko kafu i raširim na papir. Onda ga saberem kad je ledno u kesu veliku i takoj tas od pola kila i samo po jednu džezvu spravljam. Kako kuji dan, sve gušće. I kašiku na jedno, kašiku na drugu - kaže Ružica.

Ružica pomaže ljudima bajanjem zato što želi. Za svoj dar slučajno je saznala, ali već 52 godine udara o pod svojim vratilom. Kažu, uspešno! Vređa se ako joj neko ponudi novac ili je neupućeno nazove - gatarom. Posledice takvog lapsusa i kod drugih kosovskih bajalica su vrlo neprijatne. Ostaćete bez usluga, praćeni bujicom neprijatnih reči.

- Ne može svaki da leči. Samo kome su živi blizanci. To je tako ostalo od staro vreme. Moja majka se bliznila, ali umrelo gu dete muško, a ćerka ostala godinu dana pomlađa od mene. I na nju se neje pređuvalo. To se pređuje samo na koga su živi deca. I ja pravo da ti kažem, nisam ni znala. I jednog dana, kada sam rodila ćerke blizanke, jedna stara baba mi kaže:

- A, ti si nam sada lekar u selo! I ja je gledam... što znam! Šta sam imala 18 godina. Za šta sam lekar, bre, ja? Kaže, ti si gu rodila ćerke bliznake i kad porastu, ti ćeš nas lečiš - priseća se Ružica.

- I dok počeše da dolaze neki tako ušinuti, ne možeš ga vratiš! Boljavina je boljavina! Idu kod lekara, primaju gu injekcije, ne pomaže! Lekar ne mož' te spasi od kičmu, samo ovo vratilo!

Trave i magija   Najstariji lek su biljke, ljudi su vekovima posmatrali dejstvo biljaka i na taj način se lečili. U srpskom narodu su najpoznatiji vidari bili travari i bajalice. I bajalice spravljaju čajeve i kreme, ali imaju i basmu (magijsku pesmu) kojom teraju zlo, jer se verovalo da čoveku bolest donosi demon. Etnolog Dragomir Antonić se seća kako je u detinjstvu gledao bajalicu koju je njegov deda pozvao da izleči kravu. - Kravi je vime toliko oteklo da je izgledalo da će pući. Bajalica je donela neku kremu, namazala vime i sve vreme mrmljala basmu. Ubrzo je iz vimena potekla krv, pa mleko.

Strah je najveća bolest

Udala se za čoveka terenca, iz Tuzle je u selo Berivojce u Kosovskoj Kamenici došla Draginja Milošević (73), poreklom od Doboja. Tradicija bajanja se uvek nastavlja, tako je i ona nasledila znanje i umeće od svoje svekrve.

- Od majsije (rane), od bradavice, od padeće bolesti, kurje oko, od šugu... Od sve bajem. Bajem od straha. Bajem i od jednodanci, to ti je kada umre jedan, a da su isti dan rođeni, pa oće da dođe po njega do četredset dana. Bajem i od oči, od toga deca plaču. A, bajem i od vinovito... doktori kažu to je kila, bruh! E, i to lečim.

I kada izađe guzno crevo. Dižem i reske! To je unutra, u usta. Stavim so na kašiku, pa izvadim - nabraja boleštine koje leči žena obučena crno, očiju sitnih i crnih kao mrak, koje kao vatra žare sa naboranog lica. Pred kućom kvrgavim rukama pokazuje mirišljave svežnjeve trave:

- Katrionka, slez... taj od kašalj davam na žene. Ljudi i ne znaju toj, trave se beru u junu, pa se suše u hlad, onda se pije kako čaj. Ima puno lekovite trave, al' zavisi od bolest. Bajem, izgovaram, dajem trave i pravim kreme. Dolaze mi iz Sarajevo, Crna Gora... Ne tražim ništa, kol'ko ko da. Tako mi svekrva rekla i ja tako radim.

Za pomoć joj dolaze svakodnevno. Ipak, najviše je traže Romi i Albanci.
- Ima puno bolesnih ljudi danas. Ima da često dolaze mi od žlezde, što idu ko klikeri po snagu, i kada pipneš ona beži. Ne znam kako se to kaže, al' se teško leči. Uspela sam na jednog, prvi put sada.

Veliki je boles' i od stra'. Najviše se uplaše kada neko umre ili kada se prevrću kola. Ima i od majsije, to je onaj plik beli izađe i on pukne, i tu nastane rana - priča Draginja i kune se da baje i sama sebi. Jedan dolazak na lečenje, kaže, često nije dovoljan. Ako je osoba jako bolesna, tretman može da traje i godinama:

- Zavisi! Nekom ima tri godine da traje. Kad bajem, ja mu dam i lek i on maže sam. Nekome pomaga, al' ako je dugo vreme bolest, ne pomaga. Baš juče mi bio jedan, ne može da govori... A, što da mu gu radim ja? Ne priča, pa ne priča.

Draginja zna na stotine bajalica, ali ih ne zapisuje.
- Imam u mozak zapisane bajalice. Neke moja snaška zna. Nju učim da me nasledi.

Kravlje bradavice   Draginju Milošević, koja i sama ima veliko domaćinstvo, meštani zovu i da im izleči stoku: - I životinje lečim. Nji ne bajem, samo napravim kremu. Najviše šugu lečim i bradavice na krave. Ima i ako od oči je krava bolna, pa prestane da daje mleko.