Iselilo se celo selo

Stanoje Trajsarević

Prvi Jugosloven koji je dobio nemačku radnu dozvolu bio je upravo Mokranjac Ljubomir Vladović.

U Mokranju je rođen otac čuvenog kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca koji je nadimak dobio upravo po ovom selu.

Selo je poznato i po vinogradarstvu. Mokranjska vina su kupovali trgovci iz inostranstva i dopremali ih u Pariz, Beč, Peštu.

Neki Mokranjci se zaklinju da su Francuzi krajem 19. veka iz aviona zagadili vinograde koji su počeli da se suše. To su, kažu, uradili jer su mokranjska vina predstavljala žestoku konkurenciju francuskim vinima.

Kada su vlasti 50-ih godina prošlog veka uvele takse po čokotu i veliki porez na zemljište pod vinovom lozom, Mokranjci su počeli da prodaju vina u Sloveniji. Zadruga u selu je vino otkupljivala po 35 dinara za litar, a u Sloveniji su ga prodavali za 150 dinara.

Mokranjci su uskoro počeli da se zapošljavaju u Sloveniji, gde su sretali nemačke turiste, pa su sve češče odlazili u ovu zemlju i tamo se zapošljavali. Prema zapisu akademika dr Ljubomira Jovanovića, i Ljubomir Vladović, rođen 1926. u Mokranju, zaposlio se u Ljubljani odakle je otišao u Nemačku gde je bio prvi jugoslovenski državljanin koji je dobio boravišnu i radnu dozvolu.

Dragan Petrović na mestu gde se nekada vadio aršin

 

Mokranjci su poznati i kao vredni ljudi koji su na brdu Rušanj ručno vadili kamen ili aršin, kako ga oni zovu. Za jednu kuću je trebalo vaditi kamen i po 200 dana.

- Priča se da je nalazište kamena otkrio neki Makedonac koji je tražio rudu na Rušnju. To nije bio lak posao. Postoje aršini visoki i dva metra, 60 cm visoki, a teški i do 60 kg. Crkva Svete trojice sagrađena je od aršina. Ljudi su radili džabe, za takozvani kuluk, a skela je bila dugačka oko 100 metara - seća se Jovan Kobilanović, jedan od najpoznatijih i najstarijih zidara u selu Mokranje.

Opustela kuća

 

Zidar Stanoje Trajstarević napominje da se kamen do sela vukao volovskim kolima, u koje je moglo da se utovari šest do osam aršina:

- U blizini je još jedno nalazište tog kamena, ali on je bio tvrđi i koristio se samo za izradu nadgrobnih spomenika. Od aršina su se gradili i koševi, česme, bunari, stari zapisi...

I Kobilanović i Trajstarević žale što se mnogo toga promenilo i kažu da je Mokranje najlepše leti kada mnogi putevi iz dijaspore vode upravo ka Negotinskoj krajini. Selo tada oživi i sve je kao nekad.