Dečak, koga smo zimus pronašli sa majkom u bedi, promrzlog i gladnog jer je hranjen bajatim kiflama i vodom, kome su se bukvalno brojale kosti na rebrima, sada se ne može prepoznati. Zahvaljujući velikoj akciji čitalaca "Vesti" širom sveta, dvoje ubogih, majka i sinčić, nahranjeni su, obučeni, Lazar je prebrodio sve dečje bolesti.

- Trenutno sa Lazarom živim u selu Moštanica, 12 kilometara udaljenom od Vranja, kod mojih roditelja i brata Slađana. Oni su imali sreću. Autoput, ovaj novi (Koridor 10) je prolazio kroz dvorište i preko kuće i morali su da se isele. Dobili su pare i kupili kuću, prostraniju i kvalitetniju, na suprotnom kraju, severno od Vranja - priča Ivana.

Ivana kaže i da su Lazara i nju donacije koštale otkaza iznajmljenog stana u Vranju.

- Stizali su paketi, čulo se da dobijam velike pare i gazdarica je podigla kiriju. Za sobu koju sam koristila tražila je mesečno 100 evra. Moj bivši suprug je plaćao stan, ali sada nema dovoljno posla i ne može toliko da izdvoji. On zarađuje sečom drva, nema stalni posao - kaže Ivana.

Na poziv brata Slađana, koji takođe nema posla, došla je u Moštanicu. Ali, samo privremeno. U tom selu njeni roditelji, osim kuće, nemaju ništa. Njiva, jedna jedina, ostala je u Donjem Nedarovcu i sada je daleko oko 20 kilometara.

- Slađan je obrađuje, ali udarila suša i nema roda. Gledaće da je proda, pa u Moštanici da kupi drugu. Mora od nečeg da se živi. Otac je bolestan i po ceo dan leži u krevetu, majka ga čuva. Ja pazim na Lazara i kuvam, čistim. Hvala dobrim ljudima, pošalju mi pare, pa se svi hranimo. Kupim pasulj, krompir, pirinač, makarone, malo mesa da zamiriše, Lazaru voće. Daju mi ljudi mleko ispod cene, a on jede kao nikad do sad. Počeli su u selu da ga zovu Buca, a meni milo, suze mi lete na oči - ističe Ivana.

Samohrana majka, koja živi od donacija dobrotvora, ne želi Lazaru da uskrati bilo šta za normalan rast i razvoj. Roditelje voli i poštuje, ali sinovljeva budućnost je njena glavna obaveza.