Raspad srpske porodice (5): Deset porodica pod jednim tušem

Presrećan je kada zaradi 200 ili 300 evra mesečno. Ustaje u šest ujutru radi do ponoći, da bi obezbedio samo najosnovnije za suprugu Dijanu (34) i decu Uroša (14), Milenu (12), Njegoša (6) i Miloša (2).

Surovi stanodavci Dece i para nikad dosta, smatra Milivoje, ali mnogi ne misle tako: - Niko neće da te primi kao podstanara ako imaš četvoro dece. Kada smo izašli iz Prištine, imali smo dvoje dece. Kada sam zvao da iznajmim stan, stanodavac mi je odgovorio: "Jedno može, dvoje ne". Šta da radim sa drugim? Sada kada kažeš da imaš četvoro dece, niko neće da te primi kao podstanara. Neće ljudi da izdaju ni kuće čim čuju da ima dosta dece.

- Uslovi života su veoma teški. Živimo u baraci sa još 10 porodica. Naravno, dolazi i do čarki, nesuglasica, svađa, pa čak i tuča. Zamislite da se 10 porodica kupa u jednoj tuš kabini i koriste dva toaleta. To je grozno! Moja porodica je raspoređena u tri male sobe, minijaturne kao nečiji špajz, ali hvala državi i na tome. Mogli smo i bez toga da ostanemo - kaže Milivoje Kujović.

Najveći problem u svakoj porodici je prazan novčanik.

- Čim nema para, nastaju problemi i svađe. Velika je kriza, teško je preživeti. Probaćemo sve da se izborimo kako možemo. Ne tražim ništa, osim da se neko malo angažuje da oslobidi moj stan u Prištini da bih ga prodao. Nije država obavezna da moju decu izdržava. Decu sam za sebe stvarao i na meni je da im obezbedim normalan život. Znam da su moja dece propatila zbog svog seljakanja i gubljenja, pa se trudim da im omogućim pristojan život. Ne želim da ni u čemu oskudevaju. Ipak, oni sada žive među bolesnim, starim ljudima i sam taj ambijent je prilično depresivan.

Porodica Milivoja Kujovića suočila se sa nepravdom kada nije uspeo da ih upiše u vrtić.

Raspad srpske porodice 1. Beda na vrata, ljubav kroz prozor 2. Svađa umesto doručka 3. Lažne suze kao mamac 4. Ljubomora povlači okidač

- Dečji dodatak na njih četvoro iznosi 70 evra. To je stvarno malo za sve što njima treba, ali hajde. Međutim, boli me što nikada nisam uspeo ni jedno dete da upišem u obdanište. Svu dokumentaciju sam uvek predavao u roku, ali su me uvek odbijali. Čak sam se i žalio, ali uzalud.

Milivojeva deca nemaju internet, stari kompjuter odavno je u kvaru, ali ne žale se. Kaže da su navikli da žive s onim što imaju.

- Kancelarija Milana Krkobabića iz Skupštine grada Beograda organizovala je sedmodnevni izlet za decu na Bukulji. To je prvi put da su moji mališani negde otišli. Nikada ih nigde nismo vodili. Nije bilo uslova za odlazak na more ili na planinu.
Na prvi pogled ova priča zvuči specifično, ali nije mali broj izbeglih ili interno raseljenih porodica koje ni posle 10 godina nisu našli krov nad glavom. Sa ljudima koji su primorani da sa minimalnim zaradama u gradu u kome su rođeni iznajmljuju stan, imaju mnogo toga zajedničkog.

K R A J