Mladićev bratanac: Sledio sam nalog svoje duše

Baš u toj kući, u Petoj ulici u Lazarevu, sve je bilo sablasno tiho i prazno. …Kapija zaključana, a od Branka ni traga. Iz dvorišta se čuje samo lavež psa i meketanje koza i ovaca. Kroz otvoren prozor sobe u kojoj se general krio, čuje se radio, ali Branka nigde. Uzaludni su bili svi pokušaji da od komšija saznamo gde je, tražili smo ga i u kući nedavno preminulog brata Dragana i kod još nekih rođaka.

Kada je već ponestalo bilo kakve nade da ćemo ga pronaći u selu, krajičkom oka opažen je njegov plavi golf u dvorištu prijatelja iz susedne ulice. Glavom, bradom i kačketom, koji ne skida sa glave, on Branko Mladić. Ozbiljan i namrgođen kada nas je ugledao, odbacio je bilo kakvu mogućnost komuniciranja i bilo kakvih izjava za novine.

Užurbano je sa trojicom prijatelja, starijih ljudi, utovarao šljive, džanarike kako ih u Lazarevu, a i u Kalinoviku, odakle su Mladići, nazivaju.

- Spremam ih za rakiju, kod mene je kazan … peći ćemo dobru rakiju, meku, za preko zime da se ima. Eto to je sve što vam mogu reći - odlučan je Brano u svojoj nameri da se pitanja koje smo mu uzaludno postavljali, uopšte ne dotakne.

Kada je čuo da se radi o najčitanijim novinama u dijaspori, malo je omekšao i prozborio sa nama još po koju.

- Šta reći. … Bili su tu nekakvi ljudi, predstavili se kao novinari, ma u stvari agenti svi. Da bio je Ratko kod mene skrivao se. Koliko? Ma ne znam, više godina, ali pet nije sigurno, pretera ga ovaj - komentarisao je zblažnjen tekst koji smo mu poturili, a koji je objavila tiražna novina u Srbiji.

- Na pitanje da li sam skrivao i zašto Ratka Mladića, jednostavno nemam šta da odgovorim. To sam rekao i u policiji. Jednostavno sledio sam svoj instinkt, osećaj, pa rod najrođeniji mi je došao na vrata kuće i zamolio za pomoć. Da li bih sebe smatrao čovekom da ga nisam primio. Sigurno ne. Ja se više ničega ne bojim, živim sam, nemam ja puno toga da izgubim. Eto to je moja priča. A to kako smo živeli svih tih dana, meseci i godina, to je samo naše. Živeli smo skromno, teško, Ratko je bolestan i došao, a onda i taj šlog ga je zadesio. Nisam ja nikakav heroj, niti jatak mene to jednostavno više ne zanima, sledio sam isključivo nalog svoje duše i kako mi kažu sad, iskreni i pravi prijatelji, napravio pravu stvar u jednom dahu dok vredno utovara šljive, priča Branko.

On potvrđuje da je retko u kući i iznenađen je što smo ga pronašli.

- Ne naravno ne krijem se ni od koga, ali ne želim nikakvu medijsku pompu. Ja sam običan narodski čovek, seljak. … Imam krug ljudi koji su mi dragi i za njih sam uvek tu dodao je Branko Mladić, žurno seo u svoj plavi golf i iščezao ravnim lazarevačkim ulicama.
 

Ratko unuke gledao kroz prozor - Joj čega se sve nisam naslušao za ova dva meseca. Te Ratko je radio na građevini, prepoznao ga je neki student. A mi smo za to vreme ovde muku mučili, kako da organizujemo da mu dođu žena i sin, kako da vidi unučiće, za njima je baš patio i žudio. Za Đurđevdan smo ih doveli, ja sam se sa njima igrao dok su trčkarali po dvorištu, a on ih je suznih očiju posmatrao kroz roletnu, mučno je to, ali ne može to svako da shvati. Svi bi odmah na tuđoj muci i nevolji, da steknu neku slavu za sebe. Zato i kažem, neću nikom ništa da pričam. Evo i ovo vama što sad kažem, puno je. Zato odsad svima odgovaram samo da ništa ne znam. Ne sećam se više bilo pa prošlo. Ako treba i robija - Miran sam i nimalo uznemiren ni od onog što će biti, jer biće što biti mora. Ako treba i robija. Drago mi je što u Lazarevu, mom selu, niko ništa ružno nije prozborio, jednostavno to su ljudi pitomi, osećaju i tako se i ponašaju. I nisam ljut ni na koga, neka pišu šta hoće i koliko hoće mene to jednostavno ne dotiče. U kom smeru, samo on verovatno zna.. Redovno obilazi rođake Svakoga jutra, Branko Mladić, po već ustaljenom običaju, obiđe svoje najrođenije, prvo svrati u kuću nedavno preminulog brata Dragana Mladića. To nam je potvrdila mlađa žena, u crnini, koja se predstavila kao snajka pokojnog Dragana. - On je kao vetar, svrati, pita se sa svima nama i samo. Gde, to samo on zna, ali kada nam je potreban za nešto, uvek je tu, kao da se stvori i kao da ima neki osećaj. Prozborila je snajka u crnini, ne želeći da kaže svoje ime.