"Ja sam skrivao Ratka Mladića"

"Pa ja sam cela ta mreža! Nije me teško naći. Dalje od sela ne idem. Mogu da im dođem i na noge. Ratko me telefonom zvao pre neki dan da ga posetim u Hagu, ali nemam pare za to", priča Branislav.
 

"Pojavio se jedne noći pre pet godina. Pita: "Znaš li ko sam?“ Bio je već oronuo. Ali kako ne bih znao. Prepoznao sam ga po glasu. I primio. Ko ne bi pustio u kuću brata? Ko ne bi sakrio brata?", dodaje on.

Ipak, Ratkov brat kaže da nije bilo crnih fondova, već da su živeli od onoga što zarade, što je, kako navodi, veoma malo. General Mladić je uz sebe imao samo dva pištolja, nekoliko stotina dolara i lekove. Ni kad je zdravlje Mladića postalo kritično, Branislav nije smeo da promeni te dolare, da se neko ne bi upitao odakle mu novac.

"Jeli smo šta smo imali, a on godinama bio kao zatvorenik u sobi. Samo bi rano ujutro popili kafu zajedno, popričali i onda se ne bi videli do noći. Preko dana nisam ulazio u kuću", priča Branislav.

 

Prema njegovim rečima, zdravlje Ratka Mladića sve je više popuštalo, još tokom rata u Bosni imao je šlog i dvaput je ranjavan, a ovde ga je razjedao šećer. Nekad zdravi zubi su mu, do jednog, propali. Pre nekoliko meseci se šlogirao, u kupatilu. Tri dana je lebdeo na ivici života i smrti.

"Njegova patnja za porodicom postala je neizdrživa. Počeo je svakodnevno da moli da mu dovedem unuke u avliju, samo da ih vidi. Rekao sam mu: Rođače, na tvoju odgovornost, jer oni koji te traže nisu daleko. Ali, on je bio uporan. Doveo sam ih na ćošak avlije, da ih vidi s prozora, a posle bi šta bi...", objašnjava Branislav.

Branislav, zabrinut, ali otvoren i pomiren sa svim što se može zbiti, kao da zaključuje:

"Ovo sam ispričao i u policiji i u BIA. Nemam šta da krijem. Ako nekom ne odgovara ta istina, šta ja mogu."