Amerikanci traže istinu (4): Svet potpalio fitilj

SAD su, praveći se mirotvorcima, zapravo minirale tri mirovna sporazuma, navodi Bogdanič, a šta je time još trebalo da se postigne, priznao je general Čarls Bojd, tadašnji zamenik komandanta NATO za Evropu: "Amerika kaže da je njen cilj da privede rat kraju putem sporazuma, a ono što stvarno hoće je da utiče na ishod rata u korist muslimana".

Bosanski pasoš za Osamu

HRABRE TVRDNJE: Džordž Bogdanič

U trenutku priznanja, bosanska vlada u kojoj su dominirali muslimani kontrolisala je manje od 40 procenata teritorije, ističe Bogdanič.

"Štaviše, kako je priznao Džordž Keni iz Stejt departmenta 'obaveštajne agencije su bile jedinstvene u stavu da će Bosna, ako je priznamo, eksplodirati".

Sve tri strane su potpisale Lisabonski sporazum 20. marta 1992. "Ali, nakon dva dana, američki ambasador u Jugoslaviji Voren Cimerman ohrabrio je muslimanskog predsednika Bosne Aliju Izetbegovića da povuče svoj potpis. Dve nedelje kasnije izbio je rat", kaže Bogdanič.

Rodžer Koen iz "Njujork tajmsa" je primetio kasnije da je međunarodno priznavanje u datim okolnostima bilo 'onoliko blizu zločinačkog nemara, koliko to diplomatski akt može biti. Zaista, međunarodno priznanje i izbijanje rata su se desili istovremeno.

Svet je potpalio fitilj". U isto vreme, bosanske Srbe su mediji proglašavali agresorima, iako su se prvi napadi u Bosni, prema pisanju sarajevskog lista Oslobođenje, desili 26. marta 1992. kada su hrvatske snage prešle Savu i uništile srpsko selo Šijekovac kod Bosanskog Broda.

PUCNJI U MIRNU BOSNU: Sahrana Srbina Nikole Gardovića, prve žrtve u Sarajevu

"Prvo ubistvo u Sarajevu se odigralo 1. marta 1992, mesec dana pre zvaničnog početka rata, kada su musliman i Hrvat, prateći srpsku svadbenu povorku u Baščaršiji, ubili Nikolu Gardovića, mladoženjinog oca", navodi Bogdanič.

Vladajuća Stranka demokratske akcije nije dozvolila hapšenje ubica, iako su joj bile dobro poznate, ali je već 31. marta 1991. osnovala vojsku Patriotsku ligu.

U jesen 1991. nastala je druga muslimanska vojska, Zelene beretke. "I Bušova, i dolazeća Klintonova administracija prikazivale su predsednika Izetbegovića kao branioca multietničke Bosne, što je u suprotnosti sa njegovim snažno izraženim panislamističkim pogledima i delovanjem", piše Bogdanič.

"Dva puta u toku 1994. ugledna Špiglova dopisnica sa Balkana Renate Flotau je srela Osamu bin Ladena u čekaonici kancelarije bosanskog predsednika Alije Izetbegovića. Bin Laden, u to vreme stacioniran u Sudanu, dobio je pasoš od ambasade Bosne i Hercegovine u Beču, kako navodi bosanski muslimanski list "Dani".

Bin-Laden i njegov vojni komandant Ajman al Zavahiri pomagali su da se mudžahedini konstituišu kao snaga u Bosni, najviše kao specijalne snage Sedmog korpusa Bosanske armije u centralnoj Bosni".

I pored protivljenja direktora CIA Džejmsa Vulsija, Klintonova administracija je dala zeleno svetlo za povećanje isporuka oružja i personala iz islamskih režima, naročito iz Irana. Amerika je tako pribegla merama koje su kršile rezolucije UN, i rizikovala da se rat produži.

Islamski esesovac   Alija Izetbegović Alija Izetbegović je regrutovao ljude za SS Handžar partiju, produženu ruku nacističke SS i njenog vođe Hajnriha Himlera, navodi Džordž Bogdanič, i kaže:   "Izetbegovićeva Islamska deklaracija koja se prvi put pojavila 1970. a štampana je 1990. na vreme za kampanju za predsedničke izbore u BiH, sadrži i sledeći tekst:   'Ne može biti mira i saživota između islamske vere i neislamskih društava i političkih institucija... Islam jasno isključuje pravo i mogućnost delovanja bilo koje tuđe ideologije na sopstvenoj teritoriji'.

"General Filip Morijon, UN komandant u Sarajevu od septembra 1992. do jula 1993. rekao je pred Haškim tribunalom: 'Od samog izbijanja rata, cilj bosanskog predsedništva je bio da obezbedi intervenciju međunarodnih snaga u svoju korist, i to je jedan od razloga što nisu nikada bili voljni da učestvuju u pregovorima".

Uz pomoć JNA, Srbi su prva tri meseca rata osvojili značajnu teritoriju koju su imali nameru da razmene za mir. "Srbi misle da su već pobedili i hoće da završe rat," primećuje general Bojd. "Muslimani znaju da nisu, i traže način da ga nastave".

Zloupotreba broja žrtava u glavnim medijima bila je uveliko u toku i pre događaja u Srebrenici 1995, opisuje Bogdanič:

"Na primer, u toku decembra 1992, najkrvavije godine sukoba, bosanska vlada je saopštila da je broj žrtava u sukobu 17.000. Dva meseca kasnije, usred zime, kad su borbe na ovom planinskom terenu skoro prestale, bosanska vlada odjednom počinje da koristi cifru od 200.000 'ubijenih ili nestalih' koju koriste takvi reporteri kao što je Džon Berns iz "Njujork tajmsa" i Džon Pamfret iz "Vašington posta". Nakon kratkog vremena izraz 'ili nestalih' je nestao iz novih izveštaja.

Tako je broj žrtava u tvrdnjama bosanske vlade bezobrazno uvećan deset puta za dva meseca a uslužni mediji su prihvatili novi broj. Neverovatno, broj od 200.000 žrtava je ostao konstantan u sledeće dve godine rata".

Na sličan način je postupao i bosanski ministar inostranih poslova Haris Silajdžić. "Dok je bio u SAD (1992), Silajdžić se sreo sa američkim predsednikom i pojavio na više TV kanala uključujući CNN i ABC-TV, gde je govorio o 'logorima smrti', 'logorima za silovanje' i 'odrubljivanju glava deci' gde je više od 128.000 ubijeno, a 30.000, pa i 40.000 žena silovano...

Ustvari, kao što su zainteresovani novinari mogli da provere kod Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, zarobljenici koje su držali Srbi bili su u ogromnoj većini muškarci i nije ih bilo više od desetak hiljada pet meseci ranije, kada je broj zarobljenika dostigao vrhunac.

Žerom Boni je za francuski program Specijalni izaslanik izneo svoje iskustvo u pokušaju da uđe u trag pričama o silovanju: 'Dok sam bio na 50 km od Tuzle, rekli su mi, idi u dvorište tuzlanske gimnazije, tamo je 4.000 silovanih žena. Na 20 km, ovaj broj je pao na 400. Na 10 km ostalo je samo 40. Kad sam se našao na licu mesta samo četiri žene su pristale da svedoče".

Do 1993. zvanični broj žrtava silovanja je, nakon dodatnih istraga, u izveštaju UN smanjen na 2.400. U oktobru 1995. potpukovnik Džon Srej, vojni analitičar američke vojske je opisao 'produktivnu propagandnu mašineriju' koju su činile 'pi-ar firme u službi Bošnjaka, medijski stručnjaci i delovi Stejt departmenta koji su uspevali da manipulišu iluzijama zarad postizanja muslimanskih ciljeva".

Nameštene i sankcije

"Uspešni pokušaj muslimanskih snaga da bace sumnju na bosanske Srbe za inscenirane užase - što će kasnije postati poznato kao "masakr u redu za hleb" od 27. maja 1992 - značajno je uticao na razvoj događaja u sukobu jer je dao snažnu podršku usvajanju rezolucije 757 Saveta bezbednosti tri dana kasnije, kojom su uvedene međunarodne sankcije Srbiji, najvažnijem savezniku bosanskih Srba", ističe Bogdanič.

Sankcije je predložila Amerika, iako je izveštaj UN koji nosi datum 30. jun potvrdio da se "najveći deo JNA već povukao u Srbiju i Crnu Goru", kao što je zahtevala Rezolucija 752 Saveta bezbednosti.

Nasuprot tome, izveštaj UN napominje da "što se tiče povlačenja elemenata hrvatske vojske, sada u Bosni i Hercegovini, takvo povlačenje se nije dogodilo".

Predsedavajući Saveta bezbednosti, austrijski ambasador Peter Hohenfelner, dobio je izveštaj dva dana pre glasanja o sankcijama koje su predložile SAD, ali je ovaj izveštaj skrivan od članova Saveta bezbednosti sve do sat vremena nakon glasanja o uvođenju sankcija Jugoslaviji!