Amerikanci traže istinu (3): Klinton naručio žrtve
On tvrdi da su Klintonovi zvaničnici žurili na lice mesta u Srebrenicu da objave masakr, baš kao što je američki diplomata Vilijam Voker to učinio u Račku, na Kosovu, ne bi li se izazvala intervencija NATO.
"Brojni muslimanski zvaničnici su tvrdili da im je njihov vođa Alija Izetbegović rekao da ga je Klinton obavestio da će Amerika intervenisati samo ako Srbi ubiju bar 5.000 u Srebrenici".
Napuštanje Srebrenice pre 11. jula 1995. od strane oružanih snaga bosanskih muslimana koje su bile znatno brojnije od srpskih napadača, obezbedile su broj poginulih koji je i premašio prag koji je Klinton postavio, pri čemu su gubici u ljudstvu smatrani neophodnom žrtvom zarad postizanja višeg cilja, ističe Herman.
Osam mitova o Srbima
Edvard Herman navodi i glavne mitove koji su pomogli da se ispiše pristrasna medijska istorija na Balkanu.
Prvi mit: "NATO sile su se ponele nesavesno, uključujući se u sukob kasno, nakon dugotrajnih srpskih zločina". Tu se zanemaruje nekoliko činjenica, a među njima i sledeća: "Zapadne sile, a pre svih Amerika, su se po pravilu suprotstavljale mirnom rešenju sukoba oko teritorije i ohrabrivale su bosanske muslimane i kosovske Albance da izbegavaju dogovore i da čine sve da izazovu NATO intervenciju u svoju korist".
Drugi mit: Srbi su ne samo prvi počinjali etničko čišćenje, nego su u tome bili gotovo isključivi krivci. "Suprotno tome, prvo veliko etničko čišćenje se odigralo u Hrvatskoj, u Zadru i Gospiću u maju i septembru 1991.
U Zadru, hrvatska gomila uništila je 119 srpskih prodavnica i kuća, a 120 srpskih civila je ubijeno u Gospiću, nekoliko meseci kasnije.
U avgustu 1995. je izvršeno najveće etničko čišćenje tokom jugoslovenskih ratova, kada su hrvatske snage proterale Srbe iz Krajine.
Etničko čišćenje u Bosni je bilo 'tante za kukuriku' između bosanskih muslimana, Hrvata i bosanskih Srba u periodu od 1991. do Dejtonskog sporazuma 1995. godine".
Efikasne ubice
U Bosnu je, uz pomoć Klintonove administracije, Saudijske Arabije i Pakistana, dovedeno više od 4.000 mudžahedina, kaže Edvard Herman i objašnjava:
"Oni su bili efikasne ubice čije su aktivnosti, uz druge muslimanske paravojne i regularne snage, ostavile pustoš u stotinama srpskih sela, uz više hiljada ubijenih. U medijima je, međutim, etničko čišćenje u Bosni predstavljano kao jednostrano sa genocidnim namerama, iako je u pitanju bila borba za kontrolu nad teritorijom". |
Treći mit: Ratovi za stvaranje Velike Srbije. Srpski predsednik Slobodan Milošević je, kako objašnjava Herman, upravo suprotno, ili podržao, ili potpisao niz dogovora, kao što su Brionski, Lisabonski, Vens-Ovenov, Oven-Stoltenbergov, Evropski akcioni plan, Plan kontakt grupe, i konačno Dejtonski sporazum (novembar 1995).
"Nijedan od ovih dogovora nije podrazumevao da svi Srbi ostanu u jednoj državi. Odbio je da brani Srbe iz Zapadne Slavonije i Krajine kad su bili žrtve etničkog čišćenja u Hrvatskoj u maju i avgustu 1995. Složio se sa zvaničnim smanjenjem na Saveznu Republiku Jugoslaviju, čime je Srbe u Hrvatskoj i Bosni faktički prepustio njihovoj sudbini, izvan bilo kakve "Velike Srbije".
Četvrti mit: Milošević bio ultranacionalista koji je u poznatim govorima 1987. i 1989. pozvao Srbe u napad i etničko čišćenje da bi stvorio Veliku Srbiju. Ali, u govorima nije bilo takvih poziva, istražuje Herman i navodi:
"U dramatičnoj ilustraciji kreiranja mita, Francisko Gil-Vajt je pokazao da je BBC preneo originalne govore, lišene bilo kakvih poziva Srbima na oružje. U to vreme je BBC primetio i zalaganje (Miloševića) za punu jednakost svih nacija u okviru Jugoslavije. Ali do 1999. i 2001, kada je antisrpska linija već uveliko bila učvršćena, BBC e izneo tvrdnje o pripremama za 'novu bitku' i navode o odbijanju 'da se izgubi kontrola nad Kosovom', koje se ne mogu naći ni u BBC transkriptima govora".
Peti mit: Srbi su nemilosrdno granatirali sarajevske civile 1992. ("masakr u redu za hleb"), 1994. (Markale ili "masakr na pijaci") i ("drugi masakr na pijaci") 1995.
"Ovi masakri su izrazito dobro planirani da utiču na važne odluke NATO i UN da se snažnije interveniše u korist bosanskih muslimana. Mnogi zvaničnici UN i visoki zapadni vojni zvaničnici su tvrdili da postoje čvrsti dokazi da su u sva tri slučaja akcije planirali i izveli sami bosanski muslimani.
Oficir američke armije Džon Srej, koji je bio na licu mesta u Bosni tokom ovih i drugih slučajeva, sugerisao je da ovi incidenti i verovatna prećutna saglasnost vođa bosanskih muslimana 'zaslužuju podrobnu istragu Međunarodnog suda za ratne zločine". Istraga nikada nije sprovedena.
Šesti mit: Samo su Srbi držali zarobljeničke logore. "Čuvena fotografija Fikreta Alića, zarobljenika iz Trnopolja, koja ga prikazuje iscrpljenog u ogradi srpskog koncentracionog logora, pokazala se kao medijska prevara. Alić je bio u tranzitnom logoru, bio je bolestan i ni na koji način sličan drugima u logoru. Ubrzo je otišao u Skandinaviju.
Što je najvažnije, ograda koja se pojavljuje u TV prilozima i na fotografijama je ograđivala novinare i fotoreportere, a ne grupu bosanskih muslimana koju su snimali. Ova prevara je bila vrlo uspešan propagandni udar kreatora rata i njihovih medijskih pomoćnika".
Kasnije je Bernar Kušner, bivši šef Lekara bez granica i ministar inostranih poslova pod Sarkozijem, rekao da je posetio Aliju Izetbegovića koji je umirao 2003. u bolnici.
"Prema Kušneru, Izetbegović je i njemu i (Ričardu) Holbruku rekao da nije bilo logora za istrebljenje, kakav god da je bio užas na tim mestima, i dodao da je verovao da bi ovakvo otkriće moglo da ubrza bombardovanje (bosanskih Srba)".
Sedmi mit: Na mirovnoj konferenciji u Rambujeu 1999. Milošević i Srbi su odbili pregovore o problemu Kosova, pa je NATO bio prinuđen na bombardovanje Jugoslavije.
"Postoje čvrsti dokazi da su Klintonova administracija i NATO izvršili sve pripreme za napad i uložili silnu energiju da OVK potpiše sporazum kojim se, između ostalog, od Jugoslavije 'traži neprihvatljivo' (prema visokom zvaničniku Stejt departmenta) da dozvoli okupaciju čitave zemlje od strane trupa NATO. Ovu poslednju taktiku su, prema istom izvoru, primenili da prekinu pregovore jer je "Srbima trebalo malo bombardovanje da se urazume".
Kosovo, raj za kriminalce
Osmi mit: NATO bombardovanje je odgovor na srpsko etničko čišćenje Kosova i kao način da se spreči planirani genocid ("Operacija potkovica").
U stvarnosti, navodi Herman, srpske brutalnosti na Kosovu su bile deo građanskog rata i odgovor na namerne provokacije OVK kojima bi se izazvalo NATO bombardovanje, pri čemu je Klintonova administracija pomagala OVK u njihovim provokacijama.
"Nije bilo pokušaja genocida, već masovnog izbeglištva iz straha od NATO bombardovanja i nasilja na zemlji. Samo 4.000 tela je pronađeno od kraja rata i pored do tada neviđenih forenzičkih pretraga, a u svom godišnjem izveštaju za 2009. ICRC je objavio spisak od 1.869 nestalih osoba za kojima se još traga, što ukupno čini oko 6.000 mrtvih, iako je zvanična brojka još uvek 11.000".
Humanitarna komedija
Stejt department je optužio Srbe za 500.000 ubistava, što još jednom otkriva sklonost ka uvećavanju zločina koje su počinile izabrane mete, tumači Edvard Herman.
"NATO bombardovanje je omogućilo siguran povratak kosovskih Albanaca, ali tek nakon što je prvo izazvalo masovni egzodus - tako da smo došli do nivoa komedije u kome se 'humanitarni' rat opravdava uspehom koji je navodno imao u rešavanju humanitarne krize koju je sam izazvao". |
"Pet godina nakon kraja rata, preostalo srpsko stanovništvo je izolovano, smešteno u zaštićene enklave, bez mogućnosti da rade, idu u školu ili putuju bez oružane zaštite", zaključuje Edvard Herman.
"Kosovo je raj za kriminalce i prestonica trgovine drogom i ljudima. OVK, koja ima duge veze i prima pomoć od Al Kaide, pomogla je pobunu u Makedoniji i nastavlja da se bori za svoj cilj 'Veliku Albaniju'. Na sve to Zapad okreće glavu uz povremene opšte naznake o storiji uspeha".
Amerikanci traže istinu:
|