Amerikanci traže istinu (1): Novo brojanje žrtava
Krećući od nalaza da je obim žrtava u Srebrenici i okolini jula 1995. godine bio je pogrešno prikazan u vodećim medijima i zvaničnim izveštajima vladinih i nevladinih organizacija, u deset poglavlja studije autori Filip Korvin, Edvard Herman, Džordž Bogdanič, Tim Fenton, Džonatan Ruper, Džordž Samjueli, Majkl Mandel i Filip Hamond zaključuju: tvrdnje da, navodno, oko 8.000 muslimana, muškaraca i dečaka bilo pogubljeno tokom jedne sedmice, da je masakr u Srebrenici bio "najgori masakr koji se desio u Evropi posle Drugog svetskog rata", nemaju osnovu u raspoloživim dokazima i, u suštini su politička konstrukcija.
Dok je knjiga odmah po objavljivanju ustalasala političke i medijske krugove ne samo u Americi, nego i u celoj tzv. međunarodnoj zajednici umešanoj u raspad Jugoslavije, dotle je u Srbiji ostala bez ikakvog odjeka, iako bi konačno mogla da razbije 16-godišnji mit o Srebrenici kao simbolu zla, i to, prevashodno srpskog zla.
Ludi ako se ne plaše
Filip Korvin, koji je radio 27 godina u Ujedinjenim nacijama, tokom jugoslovenskog rata je bio civilni koordinator misije UN u Bosni i Hercegovini, i najviši politički službenik ove svetske organizacije u Sarajevu. U predgovoru knjige, on naglašava da je reč o dokumentovanoj analizi srebreničke tragedije i patnji svih konstitutivnih naroda bivše Jugoslavije.
"U godinama nakon pada Srebrenice samo ime grada je postalo sinonim za navode o genocidu koji su počinili Srbi. Pisane su knjige, sačinjavani izveštaji, a radio i TV su ispunjavali talase 'dokazima' o ovom zločinu protiv čovečnosti. Savet bezbednosti UN je okupio Međunarodni tribunal u Hagu da 'dokaže' ovu osudu pre suđenja. Ne bi bilo preterano reći da su neki novinari i ambiciozni političari načinili karijere kao promoteri ove optužbe...
Nesumnjivo je bilo ubijanja civila u Srebrenici, kao i u ostalim ratnim zonama. Oni koji su izvršili ova ubistva zaslužuju da budu optuženi i osuđeni. I to je bio gnusan zločin nezavisno od toga da li je ubijeno tri, trideset ili tri stotine nevinih civila. Istovremeno, činjenice predstavljene u ovoj knjizi daju čvrste argumente da je brojka od 8.000 ubijenih, kojom se najčešće manipuliše u međunarodnoj zajednici - neodrživo preterivanje.
Tačna brojka je bliže osam stotina. Činjenica da je toliko izvitoperen broj koji je u pitanju, međutim, govori da je slučaj politizovan. Mnogo je šokantnija smrt osam hiljada, od smrti osam stotina ljudi.
U ovoj knjizi postoje dokazi o tome da su hiljade Srba bile masakrirane, proterane, mučene, silovane i ponižavane u toku ratova u bivšoj Jugoslaviji. Međunarodna zajednica nije smatrala za pogodno da publikuje te užase sa onolikim žarom kako je to činila kada je u pitanju bila Srebrenica. Ova jednostavna primedba ne opravdava ono što se dogodilo u Srebrenici, ali predstavlja deo slagalice koja objašnjava bes sa kojim su Srbi napali Srebrenicu.
U maju 1995, na primer, samo dva meseca pre pada Srebrenice, hrvatska armija je osvojila Zapadnu Slavoniju i proterala 90 odsto srpske populacije. Srbi su u Zapadnoj Slavoniji živeli stotinama godina. Međunarodna zajednica nije rekla ništa povodom ovih proterivanja. U stvari, aplaudirala je hrvatskim akcijama, kao da su srpski civili zaslužili to što im se desilo.
Lični razlog
Filip Korvin pamti 11. jul 1995, dan pada Srebrenice i kao dan kada je snajperista pokušao da ga ubije dok je u vozilu UN prelazio Igman, vraćajući se u Sarajevo iz Gornjeg Vakufa i posete službenicima UN. Preživeli su zahvaljujući veštini vozača Bruna Šobera. "Znali smo da je snajperista koji je pucao na nas bio na teritoriji pod kontrolom bosanske vlade i da je znao ko smo - po trajektoriji projektila, kao i po tome što smo se nekoliko minuta ranije identifikovali na kontrolnom punktu bosanske armije. U to vreme nisam objavio ovaj događaj jer sam znao da bi ga bosanska vlada porekla. UN ne bi protestovale zbog nedostatka kredibiliteta kod bosanske vlade, koja je UN smatrala svojim neprijateljem", navodi Korvin.
|
Masakriranje Hrvata, ili Bošnjaka, ili kosovskih Albanaca je bio genocid. Masakriranje Srba je smatrano odgovarajućom odmazdom. Jasno, međunarodna zajednica nije smatrala da treba podići spomenike masakriranim Srbima. Umesto toga, izdala je naloge za hapšenje srpskih vođa".
Ono što se dogodilo u Srebrenici nije jedan veliki masakr, već niz veoma krvavih napada i kontranapada koji su trajali tri godine, doživevši kreščendo 1995, kaže Korvin.
"A broj muslimana, ubijenih u poslednjoj bici za Srebrenicu, kako je rekao Džonatan Ruper, bivši reporter Bi-Bi-Sija, meri se stotinama, a ne hiljadama. Štaviše, broj ubijenih muslimana verovatno nije veći od broja Srba koje je u Srebrenici i njenoj okolini u prethodnim godinama ubio Naser Orić sa svojim razbojničkim bandama".
Događaji u Srebrenici možda se uopšte ne bi ni dogodili da Jugoslavija nije nasilno rasparčana, protivno volji 45 procenata njenog naroda, Srba, razmatra Korvin, i smatra: da je pružena bolja šansa diplomatiji i da NATO nije imao ambiciju da prodre na istok, sve do granica bivšeg Sovjetskog Saveza, moguće je da bi se kroz izvesno vreme Jugoslavija mirno raspala.
"Ali, odluka o rasturanju Jugoslavije doneta je na brzinu, od strane manjinskih zajednica unutar Jugoslavije i potpomognuta moćnim silama izvan Jugoslavije, pre svega članica NATO, a najpre od strane novoujedinjenje Nemačke".
Nekim narodima je, poput Jevreja i holokausta, sa pravom dozvoljeno da čuvaju istorijsko sećanje, kaže Korvin.
"Ali, srpskom narodu ne dozvoljavamo da pamti svoje masakre u Drugom svetskom ratu od strane nacista i njihovih bosanskih i hrvatskih slugu... Zašto Srbi ne bi bili sumnjičavi i besni kad im je odjednom rečeno da će veliki delovi njihovog naroda postati manjina u novim državama koje će voditi njihove ubice iz Drugog svetskog rata? Naročito jer ih niko nije ni pitao! Bili bi ludi da se nisu uplašili...".
Traži se žrtveno jagnje
Filip Korvin ističe da su u kampanji dezinformisanja autori izveštaja o Srebrenici tražili samo ono što su hteli da čuju.
"Na primer, autori prvog opsežnog izveštaja UN o Srebrenici, izdatog u jesen 1999. i naslovljenog sa 'Pad Srebrenice', nikada nisu intervjuisali mene, iako sam bio visoki zvaničnik UN u Bosni u vreme preuzimanja Srebrenice... Moja najveća greška je bila u tome što sam se usudio da branim UN u vreme kada je trebalo kola da se slome na njima. Vođstvo UN, koje je očajnički pokušavalo da se dodvori Americi, kako bi sprečilo potpuni raspad, nije sebi moglo da dozvoli luksuz da kritikuje jedinu svetsku supersilu. Amerika, koja je bila beskorisna u Ruandi, u škripcu u Somaliji i frustrirana u bivšoj Jugoslaviji, tražila je žrtveno jagnje. Bilo je i drugih, značajnih intelektualaca koji su bili ignorisani u nizu izveštaja koji su se pojavljivali, 'studija' koje su optuživale UN da nisu prepoznale 'zlo'. Ali jednog dana njihova priča, naša priča, mora da se čuje ako ikada budemo hteli da razumemo istoriju Srebrenice, bivše Jugoslavije, Evrope i sveta. Počeci ove neispričane priče, do sada marginalizovane zvaničnim tumačenjima, nalaze se u ovom izveštaju", zaključuje u svom predgovoru Filip Korvin.