Sticao da bi darivao

Svašta sam preživeo od četnika i partizana: Milomir Glavčić

Od kada je pobegao, Glavčić nikada nije došao u Srbiju, ali to ne znači da je zaboravio svoj rodni kraj, rođake, komšije i narod koje izdašno pomaže već 50 godina.

- Iz Jugoslavije nisam pobegao zbog politike. Preživeo sam sve i svašta, i od četnika i od partizana, nisu mi se dopadali ni jedni ni drugi. Jednostavno, želeo sam da radim i zaradim, ali ne samo za sebe. Jer, meni, Milomiru Glavčiću, telo je ovde, u Nijagara folsu, na kanadskoj strani Nijagarinih vodopada, a duša mi je bila i ostala u Srbiji.

Do sada ste svoj kraj, rođake, komšije, ali i ljude širom Srbije i bivše SFRJ pomogli sa oko tri miliona evra.

- Jesam i mislim da je to malo. Po božjim zakonima, svako ko je stekao, treba da deo stečenog podeli sa onima koji nemaju. Od kada sam se "zahlebio" u Kanadi, a ima tome više od pola veka, stalno pomažem. Kakav bih ja to čovek bio kada bih mislio samo na sebe?! Bilo je godina kada nisam imao dovoljno za sebe, ali sam nastavio da pomažem druge uzimajući kredite od banaka.

Protekle dve godine praznik Sv. Ilija se u Vašem rodnom selu Kovači pod Kopaonikom očekuje s nestrpljenjem jer meštani znaju da im tog dana stiže pomoć od Vas.

- Za poslednje dve godine 360 meštana iz Kovača, dakle svi meštani, na dan Sv. Ilije od mene su dobili oko 100.000 evra. To je deo onoga što ulažem u ljude iz mog kraja, ali i iz drugih krajeva Srbije. Pomažem bolesne, siromašne i stare. Pomogao sam i mnoge da otpočnu neki biznis i to se, kako sam obavešten, isplatilo.

Ne dolazite u Srbiju, kako znate kome i koliko treba pomoći?

- Ničeg čudnog tu nema! Moje oči u Srbiji su oči sinovca Radoja Glavčića kome beskrajno verujem. Radoju se ljudi obraćaju, a on mi prenosi molbe ili svoje predloge. Tako to funkcioniše godinama, na zadovoljsvo svih. Kad neko želi da pomogne, onda se lako nađe način kako da se to učini.

Redovno čitate "Vesti"?

- Naravno! Često pišete o teškim sudbinama i siromaštvu naših ljudi, posebno bolesnih i starih i nikako ne mogu da ostanem ravnodušan. Primera radi, pre godinu-dve, dva minuta nakon što sam pročitao tekst o teškoj sudbini porodice Dražević iz takovskog sela Drenova, telefonirao sam sinovcu Radoju koji im je je sledećeg dana zajedno sa vašim reporeterom odneo 1.500 evra da im koliko-toliko život učinim lepšim.