Zova - riznica zdravlja
Zova je samonikla biljka koja raste kao grm na obroncima šuma, ruševinama, napuštenim i neobradivim njivama i livadama gde ima vlage, kao i na obalama reka. Cvetovi ove biljke su sitni, mlečnobeli, jakog i veoma prijatnog mirisa.
Iz cvetića se razvijaju sitne zelene bobice koje zrenjem postaju sočne, crveno-crne boje. Sirove bobice imaju neprijatan ukus, ali je zato kompot izvanredan.
Cveta od maja do jula. Lišće, kora i koren sakupljaju se u proleće, cvet u junu dok se još sasvim ne rascveta, a bobice se beru pred kraj leta kada potpuno sazru. Spoljašnji, sivi sloj biljke se baca, a koristi se samo unutrašnji, zeleni deo. Kada je o sušenju cvetova reč, nakon branja nižu se na konac ili stavljaju na papir i čuvaju na toplom mestu da bi se što pre osušili i sačuvali žutobelu boju.
Cvet zove bogat je eteričnim uljima u kojima ima flavonoida, glikozida, hlorogenske kiseline, tanina i pektina, dok plod sadrži glikozide, tanine, malo eteričnog ulja, šećer, voćne kiseline i vitamin C. Svi delovi biljke bogati su gvožđem, natrijumom i kalijumom.
Osvežavajući čaj od zove odličan je protiv groznice jer stimuliše rad znojnih žlezda, naročito kada se kombinuje s lipom. Osim toga, čaj od zove podstiče lučenje mokraće, može da pomogne protiv nekih tegoba koje prate neuralgiju i išijas, a ukoliko mu se dodaju kamilica, lipa i kora vrbe, ublažava simptome gripa, upale gornjih disajnih puteva i reume.
Neke od korisnih materija iz cvetova ostaju i u sirupu od zove, mada se zbog velikog sadržaja šećera ipak preporučuje upotreba čaja.