Ispovest pukovnika Veselina Šljivančanina (3): Nosio sam bombu zbog lovaca na glave
Kada je maja 2009. godine Žalbeno veće Haškog tribunala pročitalo da se umesto prvobitno presuđenih pet, Šljivančanin osuđuje na 17 godina zatvora, nekadašnji načelnik bezbednosti Gardijske brigade je prebledeo toliko da ga ni stražari pritvora u Sheveningenu nisu prepoznali.
Danas, dve i po godine kasnije kada je posle revizije postupka napokon slobodan čovek, jer je u pritvoru odležao dve trećine zatvorske kazne, Šljivančanin priznaje da mu je tada bilo najteže u životu, toliko, da ga čak i mnogi od pritvorenika u Hagu nisu prepoznali.
Pritisci iz Hrvatske
- Veoma sam tragično podneo taj dan, a posebno ga je loše podnela moja porodica. Mnogo bi mi bilo lakše da sam bio kriv, pa da znam zbog čega sam kažnjem. Ali to je očigledno bila presuda ne pisana pravom i pravdom, već da se zadovolje pritisci iz Hrvatske.
Ali, od početka sam verovao u istinu i nisam se predao - priča ovaj pukovnik koji je uz kapetana Miroslava Radića, ali i generala Mileta Mrkšića u medijima bio "razapet" i osuđen i pre zvaničnog početka suđenja.
Odlično se seća i 2003. godine kada je uhapšen, ali i nekoliko godina ranije.
Šljivančanin kaže da se u periodu pre hapšenja slobodno kretao po Srbiji, ali da je ipak bio na oprezu, te da je tačno da je sa sobom nosio oružje i bombu.
- Nisam nameravao da se raznesem kao što su neki pisali, niti da ga upotrebim protiv službenih lica moje zemlje, već samo u slučaju da me zaskoče neke plaćeničke grupe koje su očigledno vršljali po Srbiji i za novac otimale ljude, a bilo je dosta takvih slučajeva. Bio sam odlučan da se njima suprotstavim kao pravi vojnik - oficir.
U par navrata su zaista pokušali i da me uhapse, bilo je čak i nekih potera, ali sumnjam da je to radila policija. Mislim da nisu trebali da me hapse na način na koji su to uradili noću 12. na 13. jun 2003. godine, kada sam inače slavio i svoj 50. rođendan.
Hapšenje
- U stanu smo bili kćerka koja je jednoj devojčici pomagala oko engleskog jezika, a ja u drugoj sobi, čitao sam neku knjigu. Odjednom se u hodniku zgrade čuo stravičan udarac od čega se zatresla cela zgrada. Kćerka je prva pritrčala vratima i pogledala kroz špijunku. Viknula je: "Tata, napolju su neki ljudi sa oružjem i maskama na glavi".
Zatim je uzela moje oružje koje je stajalo na stolici, odnela u drugu sobu i odmah istrčala i skočila mi u zagrljaj oko vrata govoreći: "Tatice, molim te nemoj da praviš gluposti...".
Pogledao sam kroz špijunku i zaista video te maskirane ljude sa velikom štanglom. Još jednom su se zaleteli u moja blindirana vrata i jedino što su napravili bilo je da su iskrivili bravu tako da nije mogla da se otvori ni spolja ni iznutra, jer je ključ bio u bravi i od udarca se iskrivio i zaglavio. Zatim sam i ja sam pokušavao da im pomognem, da ne bih traumirao decu.
Onda je usledio "spektakl" koji nikome nije trebao, jer je policiji trebao ceo dan da dođu sa maljevima kako bi vrata izbili iz zida. Pri tom, kada sam video koliko se ljudi okupilo oko zgrade da me brani, bilo mi je jako drago, ali i žao, da neko ne nastrada.
U par navrata sam čak pomislio da izađem na terasu i zamolim ih da se raziđu, ali sam se plašio da bih time izazvao još veće probleme. Međutim, ponosan sam na sve te ljude koji su došli zbog mene, zahvaljujem im se svim srcem na podršci koju su pružili meni i mojoj porodici, jer znam da je tamo bio i dosta đaka koji su išli u školu sa mojim kćerkama i sinom.
Ali, sve su to ružne scene koje želim da zaboravim. Kao što želim da zaboravim zbog čega sam potpuno nezakonito penzionisan, zašto je sve urađeno na tako ružan način. Želim da nastavim miran život.
Presuda bez svedoka
- Osuđen sam na deset godina zatvora zbog pomaganja i podržavanja mučenja oko 200 hrvatskih zarobljenika na farmi Ovčara. Međutim, od svedoka tužilaštva koji su se pojavili na suđenju, a većina su bili Hrvati, svi su priznali da me nikada nisu videli na Ovčari.
Međutim, sud je poverovao samo jednom i to zaštićenom svedoku, Srbinu. Nikada me u životu nije video, pa je i sam priznao da me je video samo na televiziji.
Verujte, ne zanima me ta ljudska nula, bog je iznad svih nas i svima će suditi po zasluzi. Ali reći ću vam drugo. Da je postojao i jedan svedok koji je moga da potvrdi da sam bilo šta uradio u Ovčari, sam bih se, kao častan srpski oficir, obesio od sramote koju sam naneo uniformi i svom narodu.
Išao bih u Hag po naređenju
- Nije bilo potrebe za tim cirkusom od hapšenja. Bilo je dovoljno da me bilo ko od pretpostavljenih starešina pozove na razgovor, jer bih došao. Dovoljno je bilo da mi se saopšti: "Šljivo, moraš u Hag, bitnija je Srbija od tebe i ideš, pa ćeš dokazati svoju pravdu".
Naravno da ne bih pravio probleme i da bih izvršio naređenje svoje države. Ja sam častan srpski oficir kome je njegova zemlja preča od života. A, zašto me niko nije pozvao, to morate njih da pitate - kaže ogorčeno Šljivančanin. |