Četiri scenarija za sudbinu evra
U prvoj verziji, sadašnji haos oko grčkih dugova bi se nastavio: Grčka bi morala da dokaže da čini korake u pravcu konsolidacije državnih finansija, a Evropska unija i Međunarodni monetarni fond prebacivali bi nove količine novca iz dogovorenog paketa pomoći.
Za Grčku ova borba znači nove teške dane - rastuću nezaposlenost, nizak ekonomski rast i povećanje socijalnih tenzija.
Vlada bi morala da smanji sopstvene izdatke i izvrši radikalnu privatizaciju.
Ostale zemlje Unije bi po ovom scenariju i dalje hodale po ivici finansijske stabilnosti, a svakih nekoliko nedelja dolazilo bi do poremećaja na tržištu kapitala.
Po drugom scenariju, iznos sredstava za pomoć posrnulim zemljama bio bi udvostručen. O ovom se već raspravlja u Evropskoj centralnoj banci: govori se da će postojeći iznos od 700 milijardi evra biti povećan na 1.500 milijardi. Ovaj novac bi trebalo da predstavlja zaštitni zid oko italijanske ekonomije, za koju se strahuje da je sledeća na redu.
Iznos predviđene pomoći trebalo bi da umiri poverioce i poveća poverenje finansijerima, kao i da signalizira investitorima da je besmisleno špekulisati protiv Italije. Polaže se nada u to da će već samo stavljanje u izgled tolike pomoći psihološki delovati na finansijske špekulante, tako da novac u stvarnosti uopšte neće morati da bude isplaćen.
To je ista ona strategija koju je 2008. godine u jeku finansijske krize koristila nemačka vlada i uspela da spreči masovno podizanje novca iz domaćih banaka.
Treća varijanta predviđa restrukturiranje grčkih dugova. Ukoliko Grčka ne vrati dug odmah i ne uključi poverioce u sanaciju njenog tržišta, moguće je da dođe do nekontrolisanog stečaja, čije bi posledice bile dramatične.
Profesor Henrik Enderlajn sa berlinskog univerziteta smatra da bi potres bio nesagledivo veći nego 2008 . godine, posle kraha Leman Bradersa, jedne od najvećih svetskih banaka. Sve grčke banke postale bi insolventne, kao i mnoge evropske jer obezvređivanje grčkih državnih deonica, što znači direktan gubitak za one koji ih poseduju.
Ovo bi dovelo do panike na tržištu. Ekonomisti polaze od toga da je restrukturiranje dugova najrealnija opcija i da je uključivanje poverilaca u proces neizbežno.
Poslednji, četvrti scenario polazi od kolapsa evrozone. Povratak na drahmu, liru, pezetu učinio bi izvozni potencijal zemlje-dužnika konkurentnijim i robu jeftinijom. Cena za to bila bi sa druge strane veoma visoka jer bi to značilo slom evra. Nemačka bi ponovo uvela marku ili bi, kako predviđaju ekonomisti, osnovala manju valutnu uniju sa ostalim finansijski jakim zemljama - Francuskom, Finskom, Austrijom i Holandijom.
Nova valuta bi imala poverenje tržišta, ali bi bila prejaka u odnosu na dolar, što bi nemačku robu činilo skupljom u izvoznim poslovima. Kako njena privreda zavisi od izvoza, to ne bi bilo dobro za mnoge firme. Zemlje s juga Evrope ponovo bi imale nacionalne valute, kao i visoku inflaciju. Zato je pristajanje na ovakav razvoj situacije malo verovatno.
Šta je to rejting?
Evo kako su rejtingovane pojedine zemlje:
AAA: Nemačka, Velika Britanija, SAD |