Šljivančanin: Navikavam se na slobodu

Krajem prošle nedelje je pušten na slobodu i od tada, kako sam kaže, ne može da udovolji zahtevima svih prijatelja da se vide sa njim. U eksluzivnom intervjuu za "Vesti", Šljivančanin otkriva deo onoga što je godinama proživljavao u Haškom tribunalu.

Kako je na slobodi?
- I dalje pokušavam da se prilagodim, da dođem sebi. Deset godina sam odsutan od svoje porodice, deca su mi odrasla dok sam ja bio u zatvoru i zato veći deo vremena pokušavam da provedem sa njima. Ali, i dalje ne shvatam da sam zaista van zidina Ševeningena. Često pogledam na časovnik i uplašim se: "Pa koliko je to sati, uskoro moram u ćeliju!"

Obećali ste da ćete se, čim izađete, videti sa ministrom Rasimom Ljajićem?
- Gospodin Ljajić mi je pomogao kad mi je bilo najteže i to je nešto što nikada neću da mu zaboravim. Od njega je zavisilo da li ćemo se sresti, ali me je pozvao u ponedeljak ujutro da dođem i veoma me je korektno primio. Ponovio sam mu svoju zahvalnost na trudu koji je učinio u trenutku kada sam tražio pomoć od svih svetskih organizacija. Nijedna mi nije pomogla, ali je on u ime Srbije napisao pismo Tribunalu u kome je zatražio ne da me oslobe, već da mi sude po pravilima i propisima tog suda. Ništa više nisam ni tražio.
 

Samo miran život - Samo se sa dvojicom pritvorenika nisam se pozdravio pri izlasku i to ne bih učinio i da ih vidim na slobodi. Ko su oni? - Ne želim da govorim njihova imena jer ne bi bilo korektno. Ali, oni nemaju nikakve veze ni s mojom presudom, ni sa suđenjem, već s uvredama koje su mi uputili u zatvoru. Pre Haga ih nikada u životu nisam sreo, niti ću sada, na slobodi. Koji su Vam dalji planovi? - Želeo bih miran život.

To je bilo onda kada ste u žalbenom postupku od prvobitnih pet, dobili 17 godina zatvora?
-Tada sam se osećao potpuno loše. Drugi optuženici nisu mogli da me prepoznaju koliko je ta presuda za mene bila tragična jer sam verovao da je to pravičan sud. Ali, i dalje sam verovao u pravdu i ono što sam prvog dana rekao svojim advokatima, ponovio sam im i tada: "Ja hoću da kaže samo istinu i ne zanima me kakva će biti presuda posle."

U Hrvatskoj je vaše oslobađenje izazvalo talas nezadovoljstva, gotovo histeriju.
- Video sam, ali tu histeriju pravi mala grupa ljudi koja misli da će tako dobiti neke političke poene. Međutim, ta histerija protiv mene traje još od početka sukoba u Vukovaru i za mene nije ništa novo. Još prilikom izvođenja dokaza na mom suđenju predočio sam dokumenta kako su pripremani svedoci protiv mene, pa čak i izveštaj Franji Tuđmanu sa preporukom da neki ljudi treba svesno da lažu da bih bio optužen. Ali, ja nikoga ne mrzim, nijedan narod. Nikad ne bih otišao kao vojnik u Hrvatsku da je to bila nezavisna zemlja, odbio bih takvo naređenje.

Zašto ste otišli?
- Otišao sam da bih našao svoje zarobljene vojnike i odblokirao kasarnu JNA. Rat nikome nije doneo dobro i to je najveće zlo koje donosi dobra samo uskom krugu ljudi koji želi da hara i pljačka. A mi u JNA nikada nismo vaspitavani tako. U krajnjem slučaju, svi mi koji smo se na kraju našli u Hagu, to smo i shvatili. Barem većina.

Ipak, u Hrvatskoj je podignuta optužnica protiv Vas, a raspisana je i Interpolova poternica?
- Mene više niko ne može da tuži za Ovčaru, ali činjenica je da mogu da me terete za neko drugo krivično delo, kao što je granatiranje Vukovara. Ali, šta ja imam s tim? Nisam ja mogao da komandujem artiljerijom. Zašto niko ne kaže koliko su kuća Hrvati minirali, koliko su minskih polja postavili? Ali, ono što se dogodilo na Ovčari je stravično i monstruozno, i uveren sam da nijedan oficir nije znao šta se tamo dogodilo.

Da li se kajete zbog tog događaja?
- Zbog Ovčare ne mogu da se kajem jer nisam kriv, ali duboko žalim sve žrtve koje su proizvedene krvavim sukobima u nekadašnjoj Jugoslaviji, pa samim tim žalim i zbog žrtava na Ovčari, jer je to delo nerazumljnih ljudi.
 

Ante, želim ti sreću svaku Je l' tačno da ste se pre izlaska na slobodu izljubili sa Antom Gotovinom? - Sa njim se nikada ranije u životu nisam sreo i nisam ni znao šta je radio tokom rata. Ali, kada sam pušten na slobodu, tražio sam dozvolu da obiđem sve pritvorenike i sa svakim se pozdravim. Gotovina je u tom trenutku spavao, ali kada me je video, skočio je i odmah me zagrlio i izljubio. Rekao mi je: "Šljivo, sretan ti put." Ja sam mu odgovorio: "Ante, i tebi želim sreću svaku i verujem da ćeš i ti doživeti slobodu." Ne znam šta on misli o meni, ali smo u Hagu imali krajnje korektan odnos. A to ko je šta radio u ratu na sudu je da dokaže, jer ja nisam ni sudija ni tužilac.