Brazilcima je Srbija baš lepa
Velika ljubav za fudbalom, božji talenat za igru i urođeni dar za inatom obično su potaman da se rodi i stvori autentična srpska igračina kojom se i ostatak sveta ponosi. Po pravilu, taj loptu voli kao majku, a poštuje kao oca. I ne bi je nikome dao, ni majci, ni ocu...
Tako nešto se desilo s početka jeseni 1972, u malenom Majdanpeku, daleko od sveta velikih želja i hrabrih izazova. Drugo dete u porodici Petković, drugi sin, druga fudbalska nada i - sve drugo više nije bilo važno. Kod Srba je običaj da se kaže: nek je živ i zdrav! A, sreća? Sreća se dogodi...
Kao što se dogodila Dejanu Rambu Petkoviću: prošao je put od seoske livade Majdanpeka, preko Niša do zvezda i Zvezde, pa od Reala do Flamenga, uz magelansko igračko proputovanje kroz sve najvažnije destinacije fudbalskog Brazila.
|
Preporuka i za Srbe
|
Trofejna igračka karijera je okončana, pa se 38-godišnji Petković lagano privikava na drugačiji stil života. Čeka neku funkciju u Flamengu, iako ga mnogi već vide kao menadžera.
"Ne, to nije moj posao, niti imam nameru time da se bavim"!
Odakle onda ovi silni Brazilci na našoj "Marakani"?
"Ja tu samo posredujem kao neko ko voli Crvenu zvezdu i kao neko ko ceni drugarstvo s ljudima koji nju vode. Oni su moji veliki prijatelji i zaslužuju da im pomognem najbolje što umem i najbolje što mogu".
U čemu se, onda, sastoji uloga Dejana Petkovića?
"Baš u tome - u mom imenu i prezimenu! Pošto dobro poznajem prilike u brazilskom fudbalu, logično je što me zovu da dam preporuku i da se posavetuju oko dovođenja igrača. Naravno, ključ je u mom fudbalskom autoritetu, jer sam zaslužio da meni ljudi u Brazilu veruju. Tamo malo znaju o Srbiji i našem fudbalu, bez obzira na to što je Crvena zvezda bila i prvak sveta. Prošlo je mnogo vremena, a i 10.000 kilometara nije mala razdaljina. To je isto kao kada su se ljudi čudili odakle ja u Brazilu. Sad zamislite kakvo bi čuđenje izazvao neko nepoznat da pita brazilskog igrača da li hoće da igra u Srbiji? Ovako, mene poznaju, a uz to poštovanje i veru srušena je prva i najveća barijera".
I, šta im prvo kažete?
"Najpre me svi gledaju belo ali me uvažavaju, pa hoće da me saslušaju do kraja. Ispričam im ko je Crvena zvezda u evropskom fudbalu, opišem Srbiju kao otvorenu zemlju, Beograd kao veliki grad i naš narod kakav uistinu jeste - prijatan i gostoljubiv. Onda se oni opuste, pa kad dođu i sve to vide i osete, obično mi kažu da sam bio škrt u suprelativima. Na kraju mi priznaju da je sve mnogo lepše nego što su se nadali i nego što sam im nagovestio".
A, niko tu ne sme da bude nezadovoljan?
"Znate kako, ja sam, igrajući fudbal, i sebe i druge navikao da lopta uvek bude kod mene. Na terenu sam prosto uživao da preuzmem odgovornost... Eto, tako je sad i u ovom slučaju: ja sam jedina garancija i klubu i igraču. Sve ide na moj obraz".
Ali, prilike u brazilskom fudbalu mnogo su se promenile u odnosu na vreme kada ste Vi u njemu počinjali.
"Ne mnogo, nego drastično! Kada sam došao, pre 14 godina, talentovani klinci su igrali za 1.000 dolara mesečno, a sad ne igraju za manje od 10.000! Oni tek afirmisani budu plaćeni po 30.000, a da ne govorim o zvezdama od nekoliko stotina hiljada i super Ronaldinju koji zarađuje 750.000... Pri takvim vrednovanjima teško da srpski klubovi mogu nešto veliko da očekuju. Jednostavno, mi nemamo para za vrhunski kvalitet i moramo da se zadovoljimo igračima koji imaju dobar potencijal".
|
Svi mu veruju
|