Plemić u apoteci

Još 1678. godine austrijski car Leopold Drugi je dodelio nasledno plemstvo Mihaelu Benku i njegovoj kćeri Doroteji. Mihael je u vreme ratova sa Osmanlijama bio oficir i došavši u Vukovar, tamo i ostao, kao i generacije njegovih naslednika.

Među njima se istakao Jovan Benko, po zanimanju mesar, u revoluciji koja je 1848. zahvatila deo Evrope. Borio se na srpskoj strani i uskoro prešao u pravoslavlje. U to doba se javlja i Ivan Benko, koji je imao četvoro dece, Anu, Mariju, Ivana i Franju. E taj, najmlađi sin, kasnije je bio rodonačelnik ove porodice u Zemunu. Puno ime mu je bilo Franja Ksaver Đorđe plemeniti Benko.

Rođen je 1846. u Vukovaru, a imao je svega dve godine kada su ga u burno revolucionarno vreme sakrili nadničari sa imanja njegovog oca i oteli ga smrti.

Sirotinjska majka Većinu lekova je sam spravljao, a prodavao je i čuvenu blinsku kiselu vodu, kao i oplemenjenu lozu, ali samo za gotov novac. Lekove je davao i na veresiju, a sirotinji sa velikim popustom, ponekad i besplatno. Da je Franja bio izuzetan stručnjak, potvrđuju njegovi naučni radovi, kao i to da je 1903. izumeo nove lekove, prašak za probavu i melem protiv kurjih očiju.

Pošto je diplomirao farmaciju u Gracu, Franja Benko se 1877. doselio se u Zemun i kupio apoteku od Stevana Sikoa, koja je već bila poznata i dobro razrađena. Marljivi novi vlasnik ju je unapredio još više. Svoju apoteku, koju je nazvao "Kod Svetog trojstva", iz Gospodske ulice je 1893. preselio u jednu kuću u Glavnoj ulici, gde je porodica živela na spratu, a radnja je bila u prizemlju.

Franja Benko je kao poštovani Zemunac biran za člana Gradskog zastupstva, Gradskog školskog veća i drugih ustanova. Bio je predsednik upravnog odbora Zemunske štedionice, a 1887. i odbornik Sremske županije.

Živo je učestvovao u radu raznih udruženja za kulturu i prosvetu, ali je voleo i dobro kafansko društvo, pa je umeo da popije koju više. Tako se u Zemunu dugo prepričavalo kako je jednom, posle pijanke u bircuzu kod Majera, otišao pravo u svoju apoteku "da dežura do jutra". Iako mamuran, nije mogao da zadrema jer se zvono sa ulice svaki čas oglašavalo. Ali, kad god bi otvorio vrata, nikoga nije bilo. Pošto se već zabrinuo da mu je piće popilo pamet, otkrio je da su njegova mokra braća, birtijaši, za konopac od zvona privezali kosku koju su dva psa pokušavala da otkače.

Franja Benko je umro 1905. od sepse koju je dobio - radeći u apoteci. Do večne kuće na zemunskom pravoslavnom groblju ispratila ga je velika povorka sugrađana.