Turci se uplašili Srbije

Špijuni su dojavili knezu Mihailu Obrenoviću da se Turska ne usuđuje da ozbiljno krene protiv Srbije jer je već morala da gasi požare na svim stranama carstva.

Rusi i Francuzi su je pritiskali da povuče glavninu vojske sa srpskih granica, a na Kritu se pravoslavni narod digao na ustanak, pa je Porta, bojeći se opšte pobune na Balkanu, odlučila da izađe u susret glavnom zahtevu Srbije, da njeni vojni garnizoni napuste srpske gradove.

Na gradovima je morala da se zadrži turska zastava, ali je tursku posadu zamenila srpska. Krajem marta 1876. knez Mihailo je otišao u Carigrad gde je počeo dogovor o primopredaji gradova, koja je svečano završena 6. aprila u Beogradu, na Kalemegdanu.

Tada je Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafiz, predao knezu ključeve svih gradova u Srbiji. Konačno se na beogradskim tvrđavama zavijorila srpska zastava, doduše, još pored turske.

Čišćenje Srbije od okupatorske vojske je bio tek prvi čin u borbi za oslobođenje. Bez rata se Turci nisu mogli oterati, a Mihailo je bio svestan da njegova zemlja ne može sama da ga vodi protiv sile kakvo je Otomansko carstvo.

Zato je sa Crnogorcima, Bugarima i Grcima napravio ratne ugovore o zajedničkim borbama, a sa Rumunijom samo akt o nenapadanju, pošto ga je rumunski kralj Karolj obavestio da on vojsku gotovo i nema, rekavši: "Pri prvoj smotri moje vojske samo je stanje zdravlja vojnika bilo zadovoljavajuće."

Bugarima nije nedostajalo vojske, ali jeste oružje. Crna Gora je takođe imala samo pešadiju, pa joj je Srbija poklonila jednu topovsku bateriju i nekoliko hiljada pušaka.

Mihailu je, kako se ispostavilo, najvažniji bio ugovor sa Grčkom, koja je još i mogla da ratuje, ali je sa balkanskim zemljama bila u savezu samo preko Srbije. To Grcima nije bilo dovoljno jemstvo da će opšti ustanak uspeti. Tako je balkanskom stožeru Srbiji ostalo da najpre sama ojača.