Dome, slatki dome!
Drama 41-godišnje Tatjane - Tanje Jovanov iz Zrenjanina, koja je nekoliko godine sa bolesnim sinom Borisom i bivšim suprugom Borivojem, živela u napuštenoj benzinskoj pumpi, neočekivano je dobila svoj epilog i ona će se uskoro useliti u stan koji joj je dodeljen na trajno korišćenje.
Veliki broj čitalaca "Vesti" javio se i ponudio pomoć, kada je Tanja, pre desetak dana, u potpunom očaju uputila apel za pomoć, jer su novi vlasnici pumpe najavili da se hitno mora iseliti, a ona nije imala kud jer socijalna pomoć koju prima nije dovoljna za iznajmljivanje podruma, a kamoli stana.
I gle čuda. Istovremeno kad i čitaoci "Vesti" reagovali su i zaposleni iz zrenjaninskog Centra za socijalni rad, koji su joj dodelili jednosoban stančić u ulici Pere Dobrinovića broj 1 u neposrednoj blizini gradskog bazena u Zrenjaninu.
- Zaista sam presrećna i zahvalna svim ljudima, koji su zvali, zalagali se da se moja dramatična porodična situacija razreši. Moram da kažem da sam zahvalna i svom
Svaki komad nameštaja dobrodošao
|
bivšem suprugu... Razveli smo se pre sedam godina, mnogo je pio, a onda kada sam ostala na ulici, ispao je čovek. Primio me sa bolesnim sinom na pumpu gde je radio kao noćni čuvar. I sad nam pomaže i hvala mu do neba. Videli ste ovaj stan nije baš nešto, ali poklonu se u zube ne gleda. Bilo bi mi drago da Humanitarni most ne prekine akciju, kako bi sakupili 400-500 evra da bi stan doveli u neku normalu, jer je veoma zapušten i mnogo toga u njemu ne funkcioniše - priča Tanja.
Tanja ističe da novac ne bi davali za majstore. Ona i bivši suprug sve bi sami sanirali.
- Stan, u okviru ove trošne kućice, zahteva kompletno pretresanje krova, jer su vidne fleke po plafonu naročito od prokišnjavanja. Nema kupatilo, pa smo Borivoj i ja mislili da ga nekako sami napravimo. Gipsanim pločama odvojili bi sobu i stavili najneophodnije sanitarije. Gipsane ploče rešile bi i problem izolacije. Skratile bi muke oko malterisanja i krečenja... Nemamo ni nameštaj. S obzirom na to da ja osim jedne putne torbe sa stvarima, odećom, obućom i nešto posuđa nemam više ništa, mnogo nam i ne treba...
Ne mogavši da zadrži suze, Tanja zajeca gledajući u poneki komad ko zna i ko zna kada ostavljenog nameštaja koji je u istom stanju kao i stan kome se ona toliko obradovala.
Uz izraz velike zahvalnosti, napaćena i bolesna Tanja, nije skrivala optimizam da će i njoj posle svih golgota koje je u životu prošla, krenuti nabolje i da će ona i njen četrnaestogodišnji Boris, učenik Specijalne škole za učenike sa posebnim potrebama "9. maj", moći da bar malo uživaju pod sigurnosti doma svog. Bili su, kako Tanja napominje, samo korak od nekog od gradskih parkova ili kontejneru, s obzirom na to da nakon isterivanja sa pumpe jednostavno nisu imali gde da odu i zanoće.
- I ja sam ostao i bez posla i bez krova nad glavom. Spavam kod jednog drugara u šupi, ali nije mi za mene, samo da Tanji i malom bude dobro. Obećao sam da ću im pomoći koliko god je u mojoj moći i evo tu sam svaki dan. Počeo sam da pretresam krov, crep po crep... Za ostalo videćemo, ako bude novca moglo bi ovo sasvim solidno da se sredi i da uslovi za život budu skromni, pristojni što je izuzetno važno za Borisa koji kao i sva deca zaostala u mentalnom razvoju traže posebnu negu i teško podnose promene. Da ih je bilo manje u njegovom životu, moguće je da bi i on bolje, a i Tanja sačuvala živce - rekao je bivši Tanjin suprug Borivoj Stuparušić koji brigu o sinu nikada nije zanemarivao.
Bićemo zdraviji
Borisa nismo zatekli sa roditeljima. Tatjana je u stanu od rane zore do poznih večernjih sati kao da se plaši da će joj neko uzeti to jedino mesto na zemaljskoj kugli gde se oseća svoja na svome.
|