Rasprodaja Srbije (2): Koja plata, udario grom u banku

Jedan od štrajkova Srboleka ispred poslovne zgrade

 

Na volšeban način poternica je nestala, a Nini se vratio u demokratsku Srbiju 2003. i za­la­u­fo­vao u domaću pri­va­ti­za­ci­ju. Ku­pio je zre­nja­nin­ski Luk­sol, fa­bri­ku kek­sa Me­de­la iz Vr­ba­sa, pa Ži­to­mlin Niš, fa­bri­ku Elit, Ni­šku pi­va­ru, fabrike lekova Jugoremediju i Srbolek, jedinu srpsku firmu koja je proizvodila "nitroglicerin" za srčane bolesnike. Iz svih privatizovanih fabrika roba u magacinima je dobijala noge. "Kupovale" su je njegove druge firme, a Nini je potpisivao ugovore sam sa sobom.

Predsednik sindikata Srboleka Tomislav Grubić kaže da su iza Ninija ostale dve zgrade u Beogradu, fabrika i direkcija, u kojoj sada sedi - obezbeđenje. Ostalo je i nešto neprodatih lekova kojima ističe rok trajanja i račun u blokadi od dva miliona evra. U Srboleku je 11. maja proglašen stečaj.

VLASNIK KONZORCIJUMA: Jovica Stefanović Nini ( u narandžastoj jakni)

 

- Ni UBPOK ne može da uđe u trag šta je sve Nini pokupovao po Srbiji. Kupi jednu firmu, pa preko nje još pet. Preko Srboleka je pazario nekoliko firmi, od niške pivare i Mente iz Padeja do Farmakosa i pekare "Blagoje Kostić - Crni Marko". Srbolek sad vraća kredite od svih tih preduzeća - 40, 56, 70, 100 miliona dinara. Na našu zgradu je stavio hipoteku i uzeo kredit od 1.200.000 evra i nikad nije platio ni prvu ratu. A posle su on i direktor dotične banke otvorili ortački firmu u Leskovcu, u prostoru Srboleka, i prodavali naše lekove.

Nini je u posed Srboleka došao krajem 2006. tako što je kupio akcije na berzi.

- Po zakonu ne smeš da kupiš više od 25 odsto, ali on se udružio sa Miodragom Kostićem, koji se odmah povukao, a njegove akcije je Nini prebacio na firmu svog sina i tako postao vlasnik 51 odsto akcija. On je slika i prilika Srećka Šojića, zna dva padeža, ali ima talenta za muljanje. Bio je on pod istragom i u "Sablji", ali ga brzo pustiše da kupuje firme po Srbiji. Mi smo u to vreme imali ponudu o preuzimanju bugarske farmaceutske firme koja je htela da izgradi novu fabriku i da se stvarno bavi proizvodnjom lekova. Tada po zakonu niko ne može da kupuje akcije, ali eto država prodala Niniju. Na računu smo imali milion evra (80 miliona dinara), 30 tona sirovine za lekove, robe u vrednosti od 10 miliona dinara. Imali smo 15.000 kupaca, od bolnica do apoteka, a onda je stigao Nini i postao jedini kupac, koji nije platio ni jednu jedinu tabletu.

Poslednje tri godine firma nije imala završne račune, nije plaćala porez, ni doprinos za radnike. Svakog prvog u mesecu stizale su kazne od dva miliona dinara za neplaćanje poreza i nikom ništa, sve se uredno arhivira i nastavi dalje. Račun je blokiran 2008. godine, a radnici su početkom 2009. napravili sindikat i krenuli u rat sa Ninijem.

- Bio sam šef opštih poslova kada sam osnovao sindikat, Nini me je smenio i postavio da budem fizikalac na utovaru lekova. Nijednu platu nismo dobili bez štrajka. Trpeli smo nekoliko meseci i onda grunemo u štrajk dok nam ne isplati, jer je 80 odsto ljudi bilo na minimalcu. On dođe iz Niša s pričom kako je jadan, svi ga prevarili, telefonira pred nama, traži da mu uplate i sutradan kaže kako je udario grom u banku pa nema gde da uplate pare! Bilo je i priča da je banka zavejana, da su kopali rov oko banke pa pokidali kablove, da se zapalila trafo-stanica... Osam puta smo tako štrajkovali da bismo dobili plate, a posle stižu kazne, smanjenje zarade, premeštaji i slično.

Za Ninija danas procenjuju da je težak 100 miliona evra, Srbolek mu je oduzet u februaru, ali je njegova žena bila u upravnom odboru do proglašenja stečaja. Čak mu je i maloletni sin pre nekoliko godina bio član upravnog odbora fabrike. Kako je sve to država dozvolila, radnicima nikako nije jasno. Kažu, ipak ima i gore. Vlasnik firme u Lapovu uplati radnicima platu po 22.000 dinara, a kad se vraćaju iz banke njegova žena ih čeka ispred sa hoklicom i stočićem i uzima im reket po 5.000 dinara. Kaže gazda, mnogo im je velika plata.