Duša izlazi kroz krov

Verovanje da duša zaista na taj način izlazi iz tela pokazuju i izrazi koji se koriste i danas, ispustiti dušu ili izdahnuti. Duša, kada izađe iz tela, boravi još neko vreme u okolini. Svoje prisustvo pokatkad pokazuje kuckanjem u kući, a ume i veoma glasno da lupa o predmete i zidove.
 

Običaj je zato bio da kada čovek izdahne, ukućani podignu jedan crep na krovu kuće, kako bi duša mogla da izađe. Briga o poslednjem dahu je bila uobičajena i kod starih Rimljana, samo što bi takvu dušu pri izdisaju hvatao svojim ustima iz usta samrtnikov sin ili najbliži srodnik.

Drugo ime za dušu kod Srba je sen i ona znači duh, avet i pokojnika. Pri tome se obično zamišlja slika, a naročito senka, pa se odraz koju ljudsko telo ostavlja prema svetlosti kod mnogih naroda pa i slovenskih, izjednačavao se sa čovekovom dušom. Otuda i verovanje, koje je zabeležio još Vuk Karadžić, da čovek kome zidar uzida u zgradu senku u najkraće vreme mora umreti.

Srpski narod veruje da čovek može izgubiti svoj sen i u tom slučaju, kako je zabeležio Karadžić, "kao lud tumara po svijetu bez sjena, kao i sjen bez njega". Do danas se zadržalo i verovanje da ko na Badnje veče ne vidi prema Božićnoj sveći svoju senku, taj iduće godine mora umreti. Duša se zamišljala i kao slika, na primer, u vodi ili ogledalu ili slika ličnosti i predmeta koji se vide u snu.

Duše mrtvih se javljaju svojim ukućanima o Zadušnicama i one tada vide sve šta se na ovaj dan radi na zemlji. One prolaze mimo ljudi, dodiruju ih, osmehuju im se i gledaju u njih, ali njih ljudi ne vide. Duša, kada jednom zauvek ostavi telo, nastavlja samostalno da živi i ima skoro neograničenu slobodu kretanja. Sujeverni ljudi kažu da duša ima toliko da ne postoji broj koji bi ih makar približno označio, a još je antički pesnik Vergilije rekao da ih je "kao lišća u šumi", i to ne zato što ima mnogo više pomrlih ljudi nego živih, nego i zato što sujeverni ljudi u svakom predmetu i pojavi na svetu vide po jednu dušu ili po čitav njihov roj.