"Kapitulacija bez javnog objavljivanja". Ovim rečima bivši jugoslovenski šef diplomatije Vladislav Jovanović opisuje aktuelnu srpsku državnu politiku prema Kosovu i Metohiji. Nedavno je predsednik Srbije Boris Tadić prizvao u pomoć model dve Nemačke kao moguće rešenje za južnu srpsku pokrajinu, a prethodno je zamenik premijera Ivica Dačić izjavio da je za podelu Kosova.

Da li je vama jasna politika aktuelne vlasti o Kosovu?

- Jeste, njima je Kosovo teret kojeg su želeli da se oslobode mnogo ranije, samo što to nisu smeli da govore javnosti, ali su o tome u nezvaničnim razgovorima pričali sa

zapadnim sagovornicima. Oni hoće pre svega da imaju sređene odnose sa Zapadom i da mogu mirno da uvedu Srbiju u EU i NATO, a tu im je problem Kosovo. Ali, s druge strane, ne mogu javno da ga se odreknu jer bi ugrozili svoje pozicije u zemlji. Zato očekuju da vreme odradi svoje. Otprilike se sve i kreće u tom pravcu.

Šta zapravo predstavlja model dve Nemačke?

- Taj model podrazumeva dve nemačke države koje su odvojene aktom kapitulacije kao poražene sile koja je povela agresorski rat protiv pobednika. Pod pritiskom razvoja događaja dve Nemačke su uspostavile svojevrsni modus vivendi - zapadna Nemačka formalno nije priznala nezavisnost istočne Nemačke, ali je uspostavila doborosusedske odnose. Dakle, taj model ne može da se primeni u našem slučaju. Mi nismo bili agresori prema drugoj državi, već žrtva agresije od strane zapadnih sila koje su na silu odvojile KiM od Srbije. Svaka paralela sa dve Nemačke niti je pravična niti je činjenično ispravna.

Taj model je pre četiri godine predložio i diplomata Volfgang Išinger, ali ga je Tadić tada odbio?

- Išinger je sa tim izašao da bi ugodio Amerikancima i Albancima. Tadić je tada bio u pravu što je odbio, ali izgleda to nije učino taktički već samo privremeno. Ta opcija nam se podmeće kao mućak da bi nam izvukli tapiju na Kosovo koju mi jedini imamo i niko drugi.

Zbunjujuće je i Dačićevo zalaganje za podelu pokrajine?

- Sada smo došli do priče o podeli Kosova, što je strategijski veoma štetno, jer naš cilj treba da bude odbrana teritorijalnog integriteta, sve dok oni ne shvate da imaju posla sa ozbiljnom državom. I s taktičkog stanovišta je pogrešno, jer pristajemo da se zadovoljimo manjim da bi na kraju izgubili veće. Svoje se ne deli. Druga je stvar kada bi takav predlog došao od Albanaca ili njihovih zapadnih mentora. Tada bismo mogli da razgovaramo o nekim kompenzacijama. Ovako, mi smo istrčali kao neka neiskusna devojka koja prati samo svoja osećanja i nudi se začuđenom momku za suprugu. Sve nas to uvlači u američko-zapadnu varijantu da moramo da prihvatimo stanje i da na kraju priznamo Kosovo, da oni postignu sve, a da mi ne dobijemo ništa.