Sestre i braća ali druge vere?
Arijana i Tesnima svaki dan zajedno, ruku pod ruku, dolaze i odlaze iz škole u Bočinji. Iako nisu vršnjakinje, već nekoliko godina su najbolje drugarice. Arijanini roditelji su povratnici u selo, a Tesnimini tu žive petnaestak godina.
Priča od dve devojčice ne bi bila neobična da jedna od njih nije ćerka vehabije, a druga Srpkinja. Njima dvema to nimalo ne smeta. "Ja i Arijana smo mnogo udaljene od kuće, pa se ne možemo tako videti. Ali najviše se vidimo u školi, uvek smo zajedno na odmoru. I kada idemo na ekskurziju uvek smo zajedno nas dve", priča Tesnima.
Dve devojčice sede zajedno u klupi, druže se na odmorima, a razdvajaju se jedino kada su časovi veronauke.
Desetogodišnja Tesnima, kao i većina devojčica u Bočinji, nosi maramu, a telo joj je pokriveno: "Mi nismo iste vere, ali mi to ni ne gledamo. Mi smo kao sestre, nas dve. Jedna drugu volimo..."
Na pitanje kako znaju da nisu iste vere, devojčice su odgovorile: "Ja nosim maramu, a ona ne nosi", rekla je Tesnima, a Arijana dodala: "Ali njenu maramu treba poštovati i poštujemo je..."
U školi se svakodnevno druže i Abdulah i Stojan: "Igramo se, šalimo se, pričamo. Pomažemo jedni drugima oko domaćeg zadatka..."
Ramiz Bibić je poslednji direktor osnovne škole u Bočinji. U selo je došao 1978. kao nastavnik matematike i fizike, kada je škola brojala oko 260 učenika. Danas ih je oko 30-ak.
Hasan, jedan od Bošnjaka koji su se doselili, kaže kako je njegovo rodno selo udaljeno dvadesetak kilometara od Bočinje.
Iako se njegova deca druže sa decom povratnika, on, kao i većina vehabija, sa Srbima skoro da i ne komunicira: "Mene niko nek ne dira, neću ni ja nikog..."
Nedaleko od Hasanove je kuća Milenke Pedić, koja se u Bočinju vratila pre deset godina, iako se većina predratnih stanovnika nije vratila. Njen, ali i povratak drugih Srba, bio je propraćen nizom incidenata, zbog čega su u Bočinji bile angažovane i međunarodne vojne snage. Danas incidenata nema, ali ni međusobnih kontakata.
U selo, bogato obradivim površinama uz reku Bosnu, vlasti ne dolaze ni kada je predizborna kampanja. Već godinama prećutno pristaju na to da u selu reč suživot ne postoji, već tek nužni život jednih pored drugih...