Prostitucija u Skupštini

Ovom izmenom, naime, narodni poslanik dobija pravo da menja stranku ili klub, ali i da nastupa kao samostalan parlamentarac.

Tako će sada srpski biznismeni lakše ostvarivati svoje interese. Umesto da plaćaju cele političke partije, sada će koverte stavljati direktno u džepove poslanika.

Nikolić kaže da će Skupština Srbije postati kao javna kuća.

Zašto kao javna kuća?
- Zato što će poslanici postati kao prostitutke ispred železničke stanice, samo što će oni raditi ispred Skupštine Srbije.

A u celoj priči najgore će proći građani Srbije, koji su opet prevareni da će sami birati poslanike koji će ih predstavljati u Skupštini. Ti isti "izabrani" poslanici boriće se isključivo za interese tajkuna koji ih plaćaju, a ne za narod koji ih je izabrao. Građanima će tako biti ukinuto i pravo na demokratsko odlučivanje.

Da li mislite da u Srbiji uopšte postoji interesovanje za bilo koji vid izbora?
- Zapravo ne jer više od 50 odsto građana Srbije neće učestvovati na izborima. Izgubili su poverenje, za njih izbori znače: sjaši Kurta da uzjaše Murta.

Da li to znači da ne postoji nijedan političar u Srbiji kome narod veruje?
- Nijedan. Nemamo nijednog političara koga građani doživljavaju pozitivno. Donedavno je samo Tadić uživao neko poverenje građana. A sada je i on viđen negativno. Čak ni opozicija nema podršku. Štrajk glađu i žeđu Tomislava Nikolića doveo je samo do toga da izgubi najmanje 10 odsto glasača. Kažnjen je!

Kako objašnjavate potpunu nezainteresovanost građana za biranje vlasti?
- To nije ništa čudno, ni novo u svetu. U Americi na izbore izlazi 27 odsto građana. Znači, četvrtina stanovništva odlučuje o sudbini celog naroda.

A šta bi to Srbe opet navelo da postanu uredni glasači?
- Radili smo jedno istraživanje koje je pokazalo da gotovo 60 odsto građana želi da živi u socijaldemokratiji. CeSID je došao do podatka da se radi o čak 90 odsto Srba. To znači da žele državu u kojoj će građani i njihova prava biti na prvom mestu.

Disident na zatvorskom prevaspitavanju   Milan Nikolić rođen je 1947. u Beogradu. Bio je jedan od vođa studentskog protesta 1968. na Filozofskom fakultetu i zato je i uhapšen. Proveo je dve godine u zatvoru u Zabeli.   Još dva puta je bio u zatvoru, mesec dana u Padinskoj skeli povodom podrške poljskoj Solidarnosti, a ponovo je zatvoren u procesu beogradskoj šestorici, ali je na kraju uslovno osuđen.   Diplomirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a postdiplomske studije završio u Bostonu. Usavršavao se na univerzitetima Harvard i MIT.   Direktor je Centra za proučavanje alternativa.   Oženjen je i ima dvoje dece.

Šta je potrebno da bi se ovaj san ispunio?
- Da bi se ispunio ovaj srpski san, neophodno je uvesti jednu potpuno drugačiju političku elitu, onu koja nije grabežljiva kao ova postojeća. Ova vlast zakonito ili nezakonito, često uz pomoć kriminala, grabi i trpa u džepove.

S druge strane, intelektualna elita je povučena, nevidljiva... Naučnici, profesori, novinari, trude se samo da prežive, a nemaju nikakav uticaj ni na politiku, ni na ekonomiju.

A šta je sa radničkom klasom, da li ona uopšte postoji?
- Ona gladuje. Prema zvaničnim podacima, 20 odsto građana Srbije je siromašno, međutim, ukoliko primenite pristup izračunavanja ukupnog dohotka u jednom domaćinstvu, dolazi se do podatka da oko 60 odsto građana Srbije živi na ivici siromaštva.

Kako ste došli do tog broja?
- Prosečna plata u Srbiji je oko 300 evra, a za četvoročlanu porodicu potrebno je oko 1.000 evra mesečno.

Ako se uzme u obzir da je, nezvanično, od početka tranzicije 300.000 do 500.000 ljudi ostalo bez posla, može da se zaključi da u većini srpskih porodica radi samo jedan član.

Ti ljudi uglavnom gladuju, ne mogu da kupe deci patike, ni kartu za autobus.

Koje još klase danas postoje u Srbiji?
- Ekonomska elita, oni najbogatiji, čine svega dva do pet odsto građana Srbije. Poseduju oko 40 do 60 odsto svih privrednih aspekata, od novca, preko akcija, hartija od vrednosti, zemljišta, do zgrada. Sve to uspeli su da steknu u poslednjih 20 do 25 godina. Zatim imamo pet do 10 odsto građana Srbije koji za njih rade i koji dobro zarađuju.

To su zaposleni u stranim bankama ili u državnim organima na visokim funkcijama. U prostoru između njih i sirotinje nalazi se nazovisrednja klasa, u kojoj su danas novinari, profesori, naučnici...

Ni položaj zaposlenih nije sjajan?
- Nimalo. Novi vlasnici privatizovanih industrija i preduzeća ljude zapošljavaju ilegalno i plaćaju ih vrlo loše. Kasirke po supermarketima rade ceo mesec za 150 evra, ali nemaju izbora. Vlasnici imaju običaj da ih posle godinu dana otpuste i dovedu nove jer država ih stimuliše samo prvu godinu olakšicama za poreze i doprinose. I tako ukrug.

Da li se sve to može strpati u korpu svetske ekonomske krize?
- Mi smo krizu dočekali već ekonomski hendikepirani. Ne mislim tu samo na sankcije i bombardovanje, već i na režim Slobodana Miloševića, koji je više trošio na ljude oko sebe, nego na narod. I to uglavnom na kriminalce, vrlo loše preduzetnike i njemu bliske političare. Mi smo, dakle, već bili u veoma teškoj ekonomskoj situaciji, a onda smo ušli u tranziciju nove političke elite.

Koja je to nova politička elita?
- U stvari, uopšte nije nova, reč je o onoj istoj staroj koju je stvorio Miloševićev režim. Srbija danas ima vrlo malo novih značajnih preduzetnika, uzde srpske ekonomije su još u rukama onih starih. Oni stvaraju monopole u svim oblastima ekonomije, od proizvodnje do trgovine. Zato je mleko proizvedeno u Srbiji ovde najskuplje. Čak 30 odsto jeftinije se to isto srpsko mleko može pazariti u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji. U Srbiji vladaju trgovački monopoli sa strahovitim maržama.

Zašto je to tako?
- Ekonomska elita nam je neiskusna i nestručna. Kod nas postoji samo jedna ekonomska škola, a to je neoliberalna s tezom da je tržište bog. Svi naši ekonomisti su izašli iz te škole. A okosnica te škole jeste da tržište sve samo rešava. Ide se logikom da se sve privatizuje, da političari sede sa strane i skidaju kajmak, a tržište će sve samo da reši.

Preduzetništvo za njih znači da kupe nešto jeftino u inostranstvu, a onda to da skupo prodaju u Srbiji. Industrijsko preduzetništvo ne postoji od 1988, kada smo u ovoj oblasti dostigli svoj maksimum.

Srbija zemlja gladnih Nekada smo bili zemlja seljaka, pa radnika. Šta smo danas? - Zemlja nezaposlenih i siromašnih. U Srbiji vlada velika nezaposlenost, koja je daleko iznad 20 odsto, kako kažu zvanični podaci. Imamo vrlo slabu industriju, radi samo jedna fabrika obuće, gasi se tekstilna industrija, čemu doprinose i Kinezi i njihova jeftina proizvodnja. Bitne industrije koje su nosile Srbiju nestaju, gase se, a tako su nestala i radna mesta. Drži se još samo metalska i industrija oružja.

Gde smo danas u poređenju s tom 1988. godinom?
- Danas naša industrija nema ni 45 do 50 odsto tadašnje proizvodnje. Privatizacijom smo izgubili više radnih mesta, nego što smo dobili. Tapkaroši bioskopskih karata i preprodavci deviza kupovali su cele industrije. Zato je sve propalo. To vam je kao kada kupite stari auto, našminkate ga i nalickate, a onda počne da curi ulje na sve strane.

Znači, tranzicija i privatizacija su Srbiju odveli u propast?
- Naša tranzicija i privatizacija su ništa drugo do leglo kriminala. Sve je otišlo u ruke kriminalaca i nesposobnih preduzetnika, koji su tu novu imovinu mogli da održe samo uz ogromnu političku pomoć. A ona se kupuje, pa smo doživeli nezapamćenu korupcije.

Kako se narod u svemu tome snalazi?
- Narod je očajan, ali oprezan. Od toga da nam političari ispričaju bajku, a mi verujemo - više nema ništa. Srpski narod nije glup, prošao je kroz mnoge prevare komunizma, a zatim i kapitalizma. Jedino što žele jeste da žive bolje.

A vlast?
- Ona brine o svojim interesima, svojim partijama... Ako usput uspeju da ubede nekolicinu u svoje priče i prevedu ih žedne preko vode, onda su zadovoljni.