Dražu finansirali najbogatiji Srbi!

"Za organizaciju četničkog kongresa u selu Ba, Gordana Bajloni, ćerka poznatog beogradskog industrijalca, dala mi je na ruke četristo 'iljada dinara. Pare sam na Ravnoj gori predao četničkom komandantu za Srbiju, generalu Miroslavu Trifunoviću. Novac su davali i drugi moćni ljudi tadašnjeg Beograda, a najizdašniji su bili industrijalci i trgovci", priča Milomir.

Aca Pavlović, vlasnik fabrike keramičkih pločica u Skoplju, u nekoliko navrata davao je od pedeset do sto hiljada dinara. Svetislav Mitić, vlasnik fabrike svile u Zemunu, jednom prilikom je na Ravnu Goru poslao dvesta hiljada. Pare je četnicima slao i poznati beogradski gvožđar Milovan Gođevac, otkriva ovaj vitalni starac.

Donatore je po Beogradu pronalazio komandant Avalskog korpusa Saša Mihajlović, dok je Velisav Sajić, Milomirov stric, predratni vodoinstalater na dvoru, određen da pronađe kurira sposobnog da neopažen iz Beograda iznese dogovorene ogromne novčane priloge. Izbor je pao na Milomira, ne samo što mu je bio sinovac, već i zbog obuke koju je kod četničkog kapetana Mirka Lalatovića prošao sa odličnim uspehom.

"Kapetan Lalatović me je naučio kako da gledam u oči i da lažem. U Beograd sam dolazio preobučen u prosjaka, sa sviralom zadenutom za pojas. Putovao sam vozom od Kadine Luke ili Krivog Potoka u Beograd i obratno. Kad je rat započeo, još nisam imao 18 godina, ali se nisam plašio. Za kralja i otadžbinu sve bih uradio, a sve te silne pare preneo sam u ambulji, ciganjskoj torbi, okačenoj o rame", hvali se Milomir.

Nekadašnji četnik iz Dića tvrdi da je novac prikupljen u Beogradu davao na ruke svim viđenijim četničkim vođama sa Ravne gore, koji su darodavcima za uzvrat izdavali uredne potvrde overene četničkim pečatom.

"Komandanti kojima sam donosio novac izdavali su potvrde za svaku paru koju su primili od naših dobročinitelja. Od tih para kupovalo se svašta, ali najviše hrana. Plaćao se čak i smeštaj. Bogate gazde su uzimale obično novac, a oni siromašniji mast i brašno. Parama koje je dala Bajlonijeva ćerka kupljena su dva vagona brašna koja su doterana vozom u Pranjane, odakle je deljeno seljacima", priseća se stari četnik.

Poslednji put, Milomir je svog komandanta Dragoljuba Mihailovića video u Goraždu, u novembru 1944. godine. Tada je sa još 13 svojih drugova dobio zadatak da se vrati u Srbiju kao komandos, gde je 1946. godine uhapšen i nekoliko meseci zverski mučen.

Kalabić nosio šajkaču broj 62 Ravnogorci su Milomira Sajića angažovali, pre svega, zbog njegovih zlatnih ruku. Abadžija po zanatu, još tada, kao golobradi mladić, znao je da za jedan dan sašije i po 10 šajkača. Za četiri meseca, koliko je slovio za ličnog Čičinog šnajdera, pre nego što je prekomandovan u kurira, gotovo svim viđenijim četnicima uze je meru. Kako kaže, najviše materijala išlo je u šajkaču za Nikolu Kalabića jer je bio prava ljudeskara. Nosio je šajkaču broj 62. Čičina glava je prema Sajićevim rečima bila za bar pet brojeva manja.