Srpska pravda spava u Bosni

Direktor Centra za istraživanje ratnih zločina Republike Srpske Janko Velimirović, organizacije koja je 2002. godine sačinila ovaj spisak, u razgovoru za "Vesti" objašnjava mnoge sporne detalje, ali i šta je prava pozadina "prašine" koja se digla u BiH.
 

Ne smiruju se tenzije u vezi sa spiskom osumnjičenih za ratne zločine nad Srbima. Možete li reći kako je ta lista uopšte nastala?

- Reč je o spisku koji smo sastavili na osnovu krivičnih prijava, suđenja ili informacija o zločinima od početka ratnih sukoba u Bosni. Uglavnom je reč o istragama koje su vodili vojni ili policijski organi neposredno pošto su saznali da se na nekom području dogodio zločin nad civilima ili zarobljenim borcima. Na osnovu tih istraga kasnije su podizane krivične prijave i optužnice ili čak i vođeni sudski postupci u odsustvu okrivljenih.

Reč je o spisku sa više od 3.000 imena. Kako se došlo do tog broja?

- Analizom dostupne dokumentacije u krivičnim prijavama, optužnicama i sličnim dokumentima. Međutim, bilo je i mnogo neidentifikovanih i nepoznatih počinilaca, posebno u logorima i zatvorima ili iz ratnih jedinica sa drugih prostora, tako da navedeni broj svakako nije konačan broj. Taj posao je 2001. godine bio poveren tadašnjem Dokumentacionom centru Republike Srpske. Oni su na kraju 2002. godine registrovali sva imena do kojih su došli po abecednom redu.

Divjak kao trinaesto prase Hoće li general Jovo Divjak biti izručen Srbiji?   - Divjak je bio i ostao tragična ličnost. Liči mi na trinaesto prase i tako će i završiti. Za većinu Srba je izdajnik, a za većinu Bošnjaka nikada neće biti heroj koliko god im ulagivao. U ovo trenutku on smeta svima, i Srbiji i Bosni i Hercegovini i ako bi što duže ostao u Austriji bilo bi manje nervoze u nadležnim institucijama.

Bošnjaci i Hrvati tvrde da je na tom spisku dosta nevinih. Slažete li se s tom ocenom?

- Da se razumemo, na svim stranama u sukobu su rađene takve analize i spiskovi. Svakako je moguće da je bilo i nevinih u tim dokumentima, ali to je razumljivo u ratnim i poratnim vremenima. Problem je što su procesuiranja bila gotovo simbolična i odlagana za "bolja vremena" što je omogućilo odlazak ili sklanjanje stvarnih počinilaca.

Neki mediji u Bosni su otkrili i da se na spisku osumnjičenih za ratne zločine nalaze i ljudi koji su mrtvi. Kako je to moguće?

-Normalno je da su u proteklih 20 godina neki ili dobar deo njih umrli i tako izbegli pravdi. Nažalost, ne samo što ti ljudi neće biti procesuirani, već ni ti događaji u kojima su učestvovali nikada neće biti imenovani kao ratni zločin. Ti događaji će ostati samo za usmenu istoriju i sećanje, što nije dovoljno.
 

Imate li podatak koliko je osoba sa ovog spiska procesuirano u BiH ili Haškom tribunalu?

- Kada je reč o procesuiranju ratnih zločina nad pripadnicima srpskog naroda, onda se može govoriti samo o simbolici, ili bolje reći, ruganju pravdi. Do sada je na sceni bila mašinerija kad je u pitanju procesuiranje Srba kao izvršilaca i tu nemamo ništa kad su u pitanju stvarni počinioci, ali ovo što se radi u BiH je daleko od prava i pravde kad su u pitanju srpske žrtve.

Da li je bilo kome suđeno ili nije?

- Samo je nekoliko imena sa toga spiska procesuirano, a još manje i osuđeno na kazne zatvora. Setimo se samo Haga i Nasera Orića. I one dve godine kazne iz prve presude bilo je previše za drugostepno haško veće pa su ga oslobodili. Mada je ostalo još mnogo (zlo)dela navedenih u dokumentaciji koja je raspolaganju tužilaštvima, od svega nije bilo ništa.

Na spisku osumnjičenih je dosta estradnih ličnosti među kojima i Hanka Paldum?

- Estradni i umetnički bošnjački i hrvatski kadar učestvovao je intenzivno u propagandnom ratu protiv Srba u BiH i Srbiji kako bi podizao moral u redovima naroda kojem pripadaju. Neki od njih se s tim delom svoje prošlosti hvale i danas, neki su promenili stavove, ali narod pamti ta vremena.

Na čelu ste Centra za istraživanje ratnih zločina RS. Koliko se istraga trenutno vodi?

- Naš centar je, može se reći, više pomoćno sredstvo, pošto je procesuiranje u rukama pravosudnih institucija koje više koriste policijske agencije u cilju prikupljanja i dokumentovanja činjenica i otkrivanja ratnih zločina. Srbi su, generalno gledajući, amaterski vodili medijski rat i naravno platili tu cenu, a plaćaju je i danas. Nismo daleko odmakli od amaterskog pristupa u interpretaciji nedavnih događaja. Mi u centru, u okvirima koji su realni, nastojimo da nadoknadimo propušteno i pomognemo tužilaštvima da budu efikasnija i brža u svom poslu. Nemamo saznanja koliko danas istraga vode tužilaštva, ali iz onog što se i koliko procesuira vidimo da je to daleko od očekivanog, posebno kad je u pitanju Tužilaštvo BiH. Nažalost, Tužilaštvo i Sud BiH proizveli su nepodnošljivu atmosferu koja je izazvala opravdanu reakciju i vlasti, žrtava, nevladinog sektora i javnosti u Republici Srpskoj.

Slučaj Dobrovoljačka i Tuzlanska kolona su i dalje u žiži javnosti. Kako će se po vašoj proceni sve završiti?

- Bošnjačko viđenje rata, a posebno početka u vreme razbijanja tadašnje Jugoslavije je i dalje dominantno i stranci su tu pristrasni. Mnogo novca je uloženo u tu i takvu "istinu" i sada to dovoditi u pitanje je Sizifov posao gledajući sa srpske strane. I pored sve argumentacije o navedenim događajima, nastoji se izbeći, pod svaku cenu, procesuiranje, ali ako se već mora, tada se stvara situacija da se tako nešto blokira, odnosno odgodi dok akteri ne odu sa ovog sveta. Tako je bilo sa Izetbegovićem i Tuđmanom i to nije išta novo na ovim prostorima.

Koliko je Republika Srpska odlučna da se pitanje stradanja Srba stavi u prvi plan?

- I do sada je bila odlučna, ali sadašnje vreme i događaji daju za pravo za odlučnu akciju, bez odlaganja, jer sutra je prekasno. Shvaćeno je da bi izostanak inicijative dao još više prostora stranama koje nisu odustale od ratnih ciljeva, koje dejtonska rešenja smatraju samo privremenima i epizodnima i čekaju pogodnu priliku za radikalizaciju. Naravno, nije nam cilj da se pitanja žrtava politizuje na način kako to rade Bošnjaci i Hrvati, ali više od 30.000 ubijenih i poginulih, desetine hiljada ranjenih, stotine hiljada raseljenih i izbeglih Srba i sve druge posledice opominju da zbog nekih drugih razloga ne smemo da odustanemo od onoga što imamo.

Oluja ga oterala s ognjišta Janko Velimirović je rođen je 1957. godine u Vojniću, a Fakultet političkih nauka završio je u Zagrebu. Sve do akcije Oluja živeo je i radio u Hrvatskoj. Najpre kao profesor u gimnaziji u Karlovcima, a zatim i u tadašnjem Sekretarijatu za narodnu odbranu Republike Hrvatske.   Rat je proveo na Kordunu, a avgusta 1995. godine doživeo je sudbinu većine srpskog življa i proteran u Srbiju, gde je godinu dana proveo u Prizrenu. Te godine odlazi u Banjaluku gde do 2000. radi kao novinar u više lokalnih medija i televizija, a jedno vreme i kao dopisnik tiražnog "Dnevnog telegrafa" iz Beograda.   Od 2008. je u Timu za koordinaciju aktivnosti istraživanja ratnih zločina i traženja nestalih Republike Srpske, a 2010. godine je imenovan na mesto direktora Republičkog centra za istraživanje ratnih zločina RS. Oženjen je i ima dvoje dece.