Prvi televizor u Ravnoj bučini

Reč je o Danici Babić, njenoj ćerki Verici Simić i sinu Dragomiru Babiću, koji žive u čatmari na brdu Ravna bučina iznad sela Bigrenica gde, kako narod ima običaj da kaže, koze pasu pod ručnom.

  Pre četiri decenije u ovom naselju živela su još četiri domaćinstva, ali su se porodice iselile, pa su Babići ostali sami u kući od blata i slame, pravljenoj pre Prvog svetskog rata. A nekada su Danica i njena ćerka Verica živele i radile u Beču, ali su se zbog nostalgije vratile u Srbiju.

- Tu kuću pravili su moja baba Evica i deda Pavle. Dok sam bila mlađa volela sam da živim u gradu, a sada volim ovde, jer sam tu rođena, a sada sam u njoj i ostarela. Ničega me nije strah i nije mi teško da svakog dana pređem po šest kilometara da bih u seoskoj prodavnici kupila hleb. Stignem za sat vremena, koliko mi je potrebno i da se vratim.

Tako je bilo i dok sam išla u osnovnu školu i dok sam 12 godina radila kao konobarica. Pešačila sam po snegu, kiši, suncu. Najteže mi je da perem na ruke i da vodu nosim na obramici. Za nas i stoku svakog dana donesem 100 litara vode. Bunar je na stotinak metara od
kuće - priča 58-godišnja ćerka Verica.

Vukovi kao prve komšije Verica je navikla i na mrak i na divlje životinje koje je nikada nisu napale. - Ovde ima mnogo vukova, ali nemamo problema sa njima. Pre nekoliko godina pojeli su jednu svinju iz obora. Zmije srećemo na svakom koraku. Ubijemo ih i idemo dalje...

Njena 78-godišnja majka Danica kaže da im je život bio lakši dok je bio živ njen muž Stanimir Đurić, koji je preminuo pre godinu dana. On je obrađivao zemlju i brinuo o stoci. Danica i Verica ne mogu da voze traktor, a sin Dragomir radi privatno kako bi zaradio za život.

- Najviše žalim što smo se Verica i ja vratile iz Beča. Radile smo u jednoj metalskoj firmi od 1975. do 1980. godine. Moji roditelji su neutešno plakali kad god bismo dolazile na odmor. Ispraćali bi nas do Ćuprije i plakali kada bi autobus krenuo. A mi bismo plakale u autobusu. Jednog dana smo se sažalile, jer su bili stari i nije imao ko da brine o njima, pa smo se vratile. Gorko smo se pokajale, ali nismo imale kud - jada se Danica.

Svaki dan isti Verica kaže da ustaje oko šest izjutra, naloži vatru, skuva kafu sebi i majci, a potom ode u staju da namiri stoku. Potom ode po hleb, počisti kuću, opere veš, spremi ručak. Zatim radi u bašti. Potom opet brine o stoci. I tako svakog dana.

Do najbližeg sela Paljana mora da se ide šumskim putem kojim Danica nije sišla godinama. Ni do lekara ne odlazi jer ne može da pešači. Lekove koje joj je lekar prepisao pre nekoliko godina kupuje joj Verica.

- Težak je naš život. Nismo imale ni struju do pre mesec dana, iako je moj otac platio njeno dovođenje. Vlasnik jedne vikendice nam je dozvolio da se privežemo na njegovu banderu. Nije nam bilo teško u mraku, jer smo se navikli na život bez struje. Najteže mi je što sam celog života radila, ali više ne mogu. Čuvam devet koza i osam ovaca. Krave i svinje smo prodali kada je umro Dragomir. Ne možemo ni da platimo da nam neko obradi zemlju, jer živimo od poljoprivredne penzije od oko 9.000 dinara. Moja devizna penzija je mala, pa je podižem na nekoliko meseci. Pola uzme taksista koji me odveze do Ćuprije, a pola ostane meni...