Sudbina naše kinematografije (5): Teatar kao sanatorijum
- Kao čovek koji je ostvaren i poznat, mogu da kažem da ne živim jedino od filma, već se bavim i drugim poslovima da bih zaradio. Evo, u ovom trenutku pred sobom ima četiri-pet scenarija, a samo za jedan imam informaciju da bi trebalo da počne da se snima krajem godine. I priznajem da odavno nisam snimao film u kome bih uživao kao umetnik. U tom smislu je i za mene, ali i za mnoge druge glumce utočište pozorište. To nam je sklonište gde lečimo sebe od okolnosti u kojima danas živimo.
Kao ministar kulture u vladi Zorana Đinđića posredno je odlučivao o budžetu filmova koje snimaju njegove kolege. Kaže da tada nije sudio ni po babu, ni po stričevima.
- Užasavam se svega subjektivnog kad je reč o odlučivanju na javnim funkcijama.
Najbolji ambasador
|
Moram da priznam da su se i bliski prijatelji u pravi mah naljutili jer nisu dobili pomoć za svoje projekte. Tako je bilo dok sam bio na čelu ministarstva, a onda se mnogo toga pokvarilo, promenilo i dobrim delom vratilo na staro.
Tada je, kaže, uspostavljen Fond za film, s komisijom koje se jednom godišnje menjala. Oni su čitali scenarija i uslov je bio da se sva tri člana komisije slože da bi se finansirao određeni projekat.
- Znam da kao i u privredi, politici, tako i u kulturi postoje određene grupe, kružoci, koji rade po sistemu "ja tebi, ti meni", ali sve što sam kao minister radio je moguće proveriti. Ja sam profesionalac, i bez obzira na kolege, mlađe ili starije, sa kojima se privatno družim, nikada ne bih na osnovu prijateljstva angažovao nekoga za film. Presudan je kvalitet, a onda je dobrodošlo i prijateljstvo.
Sudbina domaće kinematografije: