Sudbina domaće kinematografije (3): Rijaliti šou ili trgovina dušama

Reditelj Dragan Elčić

Reditelj koji je dobio više od 70 nagrada u zemlji i svetu, a vitrinu mu krasi pet Zlatnih vitezova, podseća da su u vreme jugoslovenske, pre svega beogradske škole okupljene oko Dunav filma, naši autori 70-ih i 80-ih godina bili neprikosnoveni u svetu.

- Među njima se odlučivalo ko će poneti najprestižnije nagrade, i u Oberhauzenu i u Krakovu, drugom festivalu po prestižu. Sada nijedan film ne može ni da uđe u zvaničnu selekciju. Možda ću biti previše grub, ali ključni problem je do reditelja. Prave se filmovi koji su preslikana stvarnost bez ideje, pa onda očekujemo nagrade. Ideja mora da bude van vremena i opšteljudska, razumljiva u svakoj zemlji sveta, a ne samo naša, lokalna, koja ne može da pređe ni Drinu.

Nedostatak novca je samo traženje alibija tamo gde ga nema, jer naši najbolji dokumentarci "Malj", "Uljez", "Inkontino", "Dan više" nisu koštali ništa, bavili su se malim temama, ali su imali veliku ideju. Ti filmovi traju po 10 minuta, a danas se analiziraju po šest do devet sati. Ni dugometražne filmove ne analiziramo toliko. Sada niti autora, niti filma. A teme svuda oko nas - raspad Jugoslavije, NATO bombardovanje...

Sudbina domaće kinematografije

- Umetnički filmovi ne zanimaju ni televiziju. To su kratke forme koje nemaju marketinšku podršku, pa izgleda tako ni mesto u programskoj koncepciji. Televizija je odraz društva. Pošto društvo drma kriza, ne možemo da dobijemo nešto bolje. Rijaliti šou programe bih okarakterisao kao babu koja preko plota razgovara sa drugom babom tračajući i porodicu i ceo komšiluk.

Tako i mi rijaliti šou prepričavamo kao seoske tračare. Tu su RRA i nacionalne televizije da nas obrazuju i spasavaju, a to ne rade. Danas su na delu trgovci dušama, koji stvaraju takve programe! I koga onda da zanimaju dokumentarni, umetnički film? Hoću da gledam rijaliti šou u kome će stvari biti ogoljene do koske, gde ću čuti najvulgarnije stvari, gde će se učesnici međusobno tući... Takvo nam je društvo i nemojmo očekivati bolje.

- Umetnički filmovi se tako mogu videti samo na smotrama i festivalima, a onda volšebno nestanu. Ne postoji čak ni izdavačka kuća koja bi izdala kako neku vrstu edicije. Nažalost, oni nikada ne dođu do publike. Za film "Krst-Ić" sam dobio Gran pri na beogradskom festivalu dokumentarnog filma 1996. godine, ali nisu smeli da prikažu ni insert. Ima još takvih primera.

Dogovor program gradi

Republička radiodifuzna agencije je trebalo da bude odvojena od politike i vlasti i da prati da li televizije sa nacionalnom frekvencijom ispunjavaju obavezu da imaju dokumentarni program. Nažalost, toga nema ni na jednoj televiziji, a niko nije zbog toga kažnjen. Dakle, televizija ne ispunjava svoju društvenu obavezu, a dobijaju samo upozorenje. Mislim da je tu reč o dogovoru.

Kulturni genocid

Godine 1999. bombardovan je depo Jugoslovenske kinoteke u kojoj se nalazilo 90.000

kutija sa kolor negativima.

- To je jedan od najstrašnijih kulturnih genocida na kraju 20. veka, zato što su ti koji su bombardovali, gađali svoje filmove jer se u tom depou bili 85 odsto filmova NATO snaga.