Sudbina domaće kinematografije (1): Srpski film, ubistvo s predumišljajem

Ovo je kraj. Film je nestao. Moramo krenuti iz početka, odmah je presudio dr Velimir Abramović, čovek sa diplomama četiri fakulteta, poslednji filozof među umetnicima i vrsni poznavalac istorije filma.
 

Laza Ristovski u filmu "Sveti Georgije ubiva aždahu"

 

Nezvanično, u Srbiji godišnje se snimi oko 10 filmova. Osim onih koji pomaže Ministarstvo kulture, često priskoči i Skupština grada Beograda, i to su dve sigurne kase za domaće kinematografe. Ipak, na ove brojke većina reditelja gladna da pokaže da srpski film može da dostigne umetnički izraz evropskog ili čak tehničke mogućnosti holivudskog - odmahuje glavom. Ozbiljna produkcija je, kažu oni, jedan do dva filma godišnje.

Da bismo rešili ovu nedoumicu, uputili smo molbu Ministarstvu kulture da nam dostavi podatke koliko je igranih, dokumentarnih filmova i serija pomoglo za poslednjih 10 godina. Objašnjenje u nekoliko rečenica svelo se na to da takvi podaci ne postoje u elektronskoj formi, da su u arhivi Vlade Srbije i da je svakom slučaju "komplikovano" da se dobiju u nekoliko dana. Toliko o transparentnosti.

Malo para, mnogo gladnih filmskih usta: Nebojša Bradić

Bivši ministar kulture i pozorišni reditelj Nebojša Bradić izgleda jedini zna koliko je novca potrošeno na filmove u njegovom mandatu. On kaže da je poslednji budžet ministarstva tri miliona evra.

- Finansije su se uvećavale sa dva miliona evra, koliko je ova oblast finansirana u 2009. godini, na 2,5 miliona u 2010, da bi 2011. ta sredstva bila tri miliona evra.

U ova sredstva nisu uključene zakonske obaveze Republičke radiodifuzne agencije i Javnog servisa da iz prikupljenih sredstava od pretplate podržavaju srpsku kinematografiju.

Posebno je važan Zakon o kinematografiji čiji predlog je pripremljen u vreme mog mandata. Po nacrtu ovog zakona, uvećala bi se sredstva koja država izdvaja za srpsku kinematografiju - objašnjava Bradić i ističe da je prošle godine Ministarstvo kulture je pomoglo da se snimi 16 filmova.

Filmadžije uglavnom nemaju mnogo reči hvale za Ministarstvo kulture, bez obzira na to o kom je ministru reč. To prate uglavnom komentari da novac ide u ruke "ministrovim ljudima".

- Nisam imao "svoje ljude". Znam da s malo para kojima raspolaže Ministrastvo kulture nije moguće zadovoljiti najveći deo očekivanja filmskih poslenika. To bi mogao da bude razlog zbog koga se donosilac odluka oseća loše. Pitanja koja sam često slušao bila su: zašto su sredstva dobili Goran Paskaljević, Srđan Dragojević i još nekoliko poznatih autora?

Zaboravljalo se da su upravo ti reditelji, zajedno sa Emirom Kusturicom, Goranom Markovićem i Srđanom Karanovićem, autori koji su snimili neke od najboljih srpskih filmova. Kultura nije stvar partije ili klana - kaže bivši ministar.

Direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović tvrdi da je RTS najveći pirat filmske arhivske građe.

- Mi smo non-stop u sudskom sporu sa RTS-om. Stalno pokušavaju da nam objasne da je film koji su prikazali njihov, na šta ih podsećam da su osnovani 1958, pa da nema šanse da imaju film iz 1904. godine.

Ovo što se danas radi nije uređivanje programa. Po mom dubokom uverenje, svrha nacionalnog servisa nije da se takmiči sa privatnim televizijama, već da objasni gledaocima značaj crnog talasa, Žike Pavlovića, Čarlija Čaplina... Televizija je nekada bila više od igre, a sada je otišla na drugu stranu - kaže Radoslav Zelenović.

Ulaznica za kralja   Beograd između dva svetska rata - Naša kinematografije boluje od jedne opasne ideološke pretpostavke - istorije kinematografije.   Film nije počeo sa Slavicom, već je prvi srpski film Karađorđe. Šesta filmska projekcija na svetu, prva u Srbiji i na Balkanu, održana je 1896. u Beogradu.   Ona je izazvala pažnju kraljevske porodice, pa je jednoj predstavi prisustvovao kralj Srbije Aleksandar Obrenović sa kraljicom majkom Natalijom.   Tu projekciju samo za kraljevsku porodicu platio je 300 zlatnih franaka, i to je verovatno najskuplje plaćena bioskopska ulaznica u istoriji kinometagrafije - podseća Radoslav Zelenović.

Skupa produkcija i dobra reklama očigledno nisu osnovna vodilja koja uteruje Srbe u bioskope. Primera radi, "Sveti Georgije ubija aždahu" Srđana Dragojevića, koji je koštao oko pet miliona evra, iako najgledaniji film u 2009. godini, za 39 nedelja na velikom platnu je pogledalo 125.019 ljudi.

Motiv za ulazak u bioskop, nisu očigledno ni zvučna imena jer je dirljivo svedočenje i neobjavljene slike argentinskog fudbalera Dijega Maradone, koje je u film pretočio Emir Kusturica, u bioskopu pogledalo 3.929 gledalaca.

Kako su kultne bioskope sale sa partizanskim nazivima Kozara, Partizan, 20. oktobar postale prodavnice, kockarnice ili su zatvoreni? Beograd film sa svojih 14 bioskopa dotukla je privatizacija.

- Beogradski bioskopi su odavno mrtvi, pre skoro 20 godina. Ja ću ih samo sahraniti - izjavio je pre tri godine predsednik Upravnog odbora Beograd filma Nikola Đivanović, koji je 17.000 kvadratnih metara bioskopa i poslovnog prostora u najskupljem delu Beograda kupio za 9,2 miliona evra na šest godišnjih rata.

Bioskop "Kozara"

Na tome je višestruko zaradio jer je Ivici Todoriću, vlasniku hrvatskog Agrokora, za 18 miliona prodao pet beogradskih bioskopa: Jadran, Partizan, Kozara, Voždovac i Slavica. Đivanović je sada pod istragom da je tom transakcijom oštetio Beograd film za više od četiri miliona evra, a utajom poreza budžet Srbije za milion i po.

Neslavna sudbina lako bi mogla da zadesi i nekada čuveni Avala film, koji je 2008. procenjen na 105 miliona evra, a danas ga vreba stečaj.

Naime, zbog duga Dunav osiguranju firmi je blokiran račun više od dve godine, pokrenut je predstečajni postupak i preti mu bankrot.

Dođe li do toga, zaposleni u Avala filmu su sigurni da će firmu rasparčati građevinari jer se nalazi na fantastičnom parčetu zemlje od 32,3 hektara u Košutnjaku, zgodnom za ekskluzivne vile i stanove.