Četnici i partizani opet dele Srbiju
Tako je i najava direktora SPO Aleksandra Jugovića da će ta stranka podneti zvanični zahtev da most koji se gradi na Adi Ciganliji ponese ime Draže Mihailovića, a posebno njegova tvrdnja da će to ime most "nositi" bez obzira da li će predlog prihvatiti Skupština grada, jer će ga tako zvati građani, izazvala nove polemike.
Profesor Ljubiša Rajić kaže da je odluka o izjednačavanju partizana i četnika u startu bila pogrešna, čisto politička i doneta da bi se obezbedila podrška za Vladu u Skupštini od stranaka koje su u svom programu delimično pročetničke.
"Odluka o izjednačavanju partizana i četnika, kao dva jednako vredna antifašistička pokreta doneta je, a da pre toga nije nikakva ozbiljna istorijska rasprava vođena o tome", rekao je Rajić.
Poznate su istorijske činjenice po kojima četnici jesu, početkom rata, 1941. godine, delimično sarađivali sa partizanima, ali od trenutka sukoba sa njima, u jesen 1941. na dalje, nije zabeleženo da su ulazili u sukob sa nemačkim jedinicama, objašnjava Rajić.
"Osim toga, partizani su tokom Drugog svetskog rata bili u sukobu sa raznim okupatorskim jedinicama i nisu činili zločine nad civilnim stanovništvom druge narodnosti i nacionalnosti, veroispovesti. Dok je za četničke jedinice potpuno jasno da su činili", kaže Rajić.
On dodaje da postoje čak njihova svedočanstva, kao i svedočenja ljudi koji su preživeli te zločine ili im prisustvovali. Ne mora se ići dalje, nego do Drugovcada bi se to saznalo, tvrdi Rajić, imajući na umu selo kod Smedereva gde su četnici pred kraj rata, aprila 1944, počinili zločin nad civilima .
Ideja da se u Srbiji nekome, kao što je general Nedić, da naziv jedne ulice, inicijativa da se po Dimitriju Ljotiću nazove trg u Smederevu, da se most nazove po Draži Mihailoviću, za Rajića predstavlja samo nastavak onoga što je inače ovde činjeno.
"A to je da niko odavde nije otišao na proslavu iskrcavanja u Normandiji, na proslavu oslobođenja logora Aušvic, da niko iz Vlade i Skupštine ne pokušava ozbiljno, čak ni oni koji se zovu socijalistima, da govori o tome da se znalo vrlo dobro tokom Drugog svetskog rata šta je antifašizam, a šta je kolaboracija sa okupatorskim snagama", kaže Rajić i dodaje: "Voleo bih da čujem nekoga da u Norveškoj predloži da se neki, ne most, nego da se jedno sokače nazove pod Kvislingu, ili da se u Francuskoj nazove po Petenu, ili da se u Sloveniji nazove po Rupniku. Mislim da je to jedna ogromna sramota za Beograd i za politički život u Srbiji", zaključuje profesor Rajić.
Istoričar Čedomir Antić, međutim, smatra da je nama potrebna rehabilitacija Mihailovića, ali je takođe potrebno da se kaže istina o tome koliki su bili zločini koje su pripadnici četničkog pokreta, posle genocida nad Srbima u NDH, počinili nad drugim narodima.
"Četnički pokret je bio antifašistički i on je zaslužio da tako bude tretiran. Žao mi je što političari pokušavaju da to pitanje zloupotrebe i što umesto da podstiču rehabilitaciju i da se otkrije istina i prihvate da ona istina nije ni bela ni crna, sve čine kako bi ostvarili određeni politički dobitak za svoje partije" kaže Čedomir Antić.
Prema njegovom mišljenju, treba reći istinu i o onom što je bilo loše, treba rehabilitovati tamo gde su nepravedne i nezakonite presude donete, a tamo gde je potrebno i moguće država treba ponovo da sudi. Antić dodaje i da posle ovoliko vremena i partizanski i četnički pokret treba da dobiju određeni spomen na prostoru Srbije.
Istoričar Predrag Marković kaže da kod ovog pitanja postoje dve greške: "Jedna je SUBNOR, koji ne priznaje ni jedan drugi antifašizam, ne priznaje mogućnost da je Slobodan Jovanović, koji je optužen zajedno sa Dražom Mihailovićem, bio antifašistra. A druga je imitacija komunističkog načina slavljenja prošlosti, gde se proglašavaju novi prvoborci i narodni heroji, što je bilo preterano i ranije, a preteruje se i sada", rekao je Marković.
Velikom greškom on smatra što se cela naša prošlost svodila na četiri godine rata.
"Ne moraju svi važni objekti da budu nazvani po ratnim herojima, imamo i druge važne ljude sem boraca Drugog svetskog rata", kaže Marković.
Zahtev za rehabilitaciju i vraćanje građanskih prava Dragoslavu Mihailoviću podneo je 2006. njegov unuk Vojislav Mihailović, zatraživši poništenje presude od 15. jula 1946, kojom je njegov deda osuđen na smrt uz prethodno oduzimanje svih građanskih prava.
Tom zahtevu odmah se usprotivio Savez udruženja boraca Narodno-oslobodilačkog rata (SUBNOR), za koji bi to bio pravno i politički neprihvatljiv čin, kojim bi država indirektno potvrdila učešće u Mihailovićevim zločinima. Prestavnici SUBNOR-a, Društva istine i Saveza antifašista Srbije u pismima predsedniku Borisu Tadiću i Višem sudu u Beogradu tražili su da se odbije zahtev za rehabilitaciju Mihailovića.
Prema rečima Aleksandra Jugovića, Komisija za utvrđivanje istine o ubistvu Draže Mihailovića, koja će sutra o rezultatima svog rada govoriti na konferenciji za štampu, završila je posao, a detalji ubistva i mesto gde je sahranjen, prema njegovim rečima, uglavnom su poznati.