Donski kozak lečio Beograđane

Vladimir sa roditeljima 1949. godine

 

Svaki čovek pre ili kasnije oseti potrebu da zaviri što dublje u porodični rodoslov i otkrije da li su mu askurđeli bili ratnici, gospoda ili konjušari. Tome nije odoleo ni berlinski neurolog i psihijatar dr Vladimir Bikadorov, u kome je pomešana krv donskih kozaka i vojvođanskih Srba, koji su još u 18. veku sa Kosova došli do austro-ugarske granice i tu ostali.

- Ideja za rodoslov se javila 1985, kada je umro najstariji polubrat. Običaj je bio da se za upokoj duše pomenu rođaci, a ja sam jedva sastavio njihova imena. Zato sam 1987. otputovao u Sovjetski Savez, gde sam se u atmosferi KGB-a sastao sa rođacima u Rostovu na Donu. Oni su mi pomogli da saznam ko je ko, mada su nešto i prećutali - priča dr Bikadorov očevu priču.

Vladimirov otac Atanasije bio je odan caru i u Prvom svetskom ratu se, čak i posle opasnog gušenja hlor-gasom i dugog lečenja, borio na frontu do 1918. Ovaj belogardejac je odlučio da pobegne od sovjetske vlasti i 1920. godine je, iako je već imao svoju porodicu, brodom "Seged", koji je krenuo iz Sevastopolja, stigao u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Traume od trovanja na varšavskom frontu bile su presudne da izabere lekarski poziv i u zrelim godinama završi studije medicine.
 

Venčali se 1935. godine Atanasije i Eva Bikadorov

U Beogradu se ovaj ruski emigrant zaljubio u Evu, koja je krajem 20-tih u Parizu radila u jednom modnom salonu, a onda otvorila sopstveni u Kolarčevoj 8. Roditelji su Vladimiru rekli da su se upoznali gledajući "Stenjku Razina", film koji je 30-ih bio hit u Beogradu.
 

- Majka je iz pančevačke porodice Stejić, a pred Prvi svetski rat došla je sa majkom i bratom u Beograd. Odrasla je u multikulturnom Pančevu, pa je govorila i mađarski. Venčali su se 1935. u Skoplju, gde je otac, u želji da se oduži Kraljevini SHS, radio kao vojni lekar - kaže dr Bikadorov.
 

Za vreme Drugog svetskog rata njegov otac je, kao politički nesigurna osoba, deportovan na prinudni rad u severnu Bugarsku, kod Vidina. Odmah po završetku rata Bikadorovi se vraćaju u Beograd. Vladimir kreće očevim stopama i 1956. upisuje Medicinski fakultet. Tada je na četvrtoj godini studija bila uobičajena razmena studenata, pa je tako stigao u Berlin i rešio da tu i ostane.
 

- Iskreno govoreći, i pre toga sam planirao da odem. Meni se komunistički sistem nimalo nije sviđao.
 

Specijalista za neurologiju i psihijatriju, dr Bikadorov je 1973. u Berlinu otvorio svoju praksu i lečio Nemce, a još više svoje zemljake od kapitalističkih frustracija i života između dva sveta. Sam je uspevao da u sebi pomiri sve svoje svetove - ruski, srpski, nemački. Čest i rado viđen gost u srpskoj crkvi u Berlinu.
 

U istraživanju očeve loze došao je do 1770. godine, perioda Katarine Velike, po čijoj naredbi je počela da se vodi uredna evidencija o kozačkim pukovima koja se danas čuva u arhivima u Moskvi.
 

- Preko gospodina Korjagina, koji je izdao čak 85 knjiga o kozačkim porodicama, dobio sam kopiju ankete o dolasku moga oca iz 1920. godine i raporta iz 1934, čiji se originali čuvaju u Moskvi, a gospodin Sizenko, istoričar koji se bavi genealogijom, napravio mi je rodoslov, tako da tačno znam ko su moji preci.
 

Pre šest godina je na ruskom odštampana knjižica-rodoslov "Bikadorovi", a nešto kasnije i protokol sa saslušanja zeta Vladimirove tetke, koji je streljan 1937. Dr Bikadorov je dao da se te knjižice prevedu na srpski i planira da ih zajedno sa majčinim rodoslovom, koji je istraživao u arhivama Banatskog Novog Sela i Pančeva, ujedini u knjigu, koja za sada ima radni naslov "Od početka do kraja - rodoslov o Stejićima, Skuljanima i Bikadorovima".
 

Na korice knjige će staviti sliku dve crkve u Banatskom Novom Selu - srpske i rumunske, koje stoje jedna pored druge...