Ko krije besplatnu energiju (4): Fizika iz pakla

Prvi problem sa kvantnom mehanikom: Pogrešno shvaćena priroda monoatomoskog ugljenika

 

Leo Silard je bio taj koji je Ajnštajnu 1939. godine objasnio moć atomske bombe i šta je on trebalo da napiše u pismu predsedniku SAD Frenklinu Ruzveltu. Ali, iako je Leo Silard bio genijalni naučnik koji je ne samo smislio način cepanja jezgra atoma nuklearnom lančanom reakcijom, već i način za pravljenje plutonijuma koji se koristi za punjenje atomske bombe ozračavanjem izotopa uranijuma u posebnim reaktorima za "uzgoj" plutonijuma, za većinu ljudi je on nepoznato ime. A za Ajnštajna su čuli svi.

Energija nulte radijacije

Albert Ajnštajn

Iako se tzv. energija nulte radijacije mogla definisati i na nivou subatomskih čestica i logike, teoretičari kvantne mehanike ubacivali su, i dalje ubacuju, u igru kvarkove, leptone, mezone, bozone, muone, neutrine i neizbežnu Ajnštajnovu jednačinu E=mc2 kao u beskonačnoj vrtešci, dok se svima ne zavrti u glavi toliko da se izgubi svaki smisao u rasuđivanju.

Kvantna fizika, koja je potom razvijena kao posebna grana, a onda prerasla u tzv. kvantnu mehaniku koja svemir izgleda doživljava kao veliku mašinu sastavljenu od čestica, izvela je onda zaključke, kako u svojoj knjizi "Okultna fizika etera" navodi Vilijem Lajn, kako se energetski potencijal atoma - što je njegova sposobnost da vrši neki rad - uvećava u zavisnosti od njegove mase i brzine. Kvantna fizika tako kaže da su se ove energetske čestice nakon Velikog praska sabile u atome, pa im je u stanju mirovanja masa jako sabijena i puna energije.

Po njima, čvrsta materija je najkompaktnije uskladištena forma atomske energije, što se, logično, onda zaključuje da se cepanjem tih nabijenih atoma može osloboditi ta ogromna energija. Istovremeno, najveći broj prirodno radioaktivnih elemenata koji ispuštaju energiju (zrače), po njima su gusti, ali "nestabilni" i "raspadaju se", i pri tome iz njih "izlazi" ta energija, a oni se raspadaju ka elementima s nižim atomskim brojem na tablici elemenata.

Prirodni radioaktivni elementi tako spontano gube masu u tom procesu "raspadanja", tako da se energija oslobađa kao radioaktivnost i to se u odnosu na gubitak mase izražava po Ajnštajnovoj jednačini E=mc2. Ispada da su ti radioaktivni elementi, po teoriji Velikog praska, stariji od Zemlje, ali su geološka istraživanja to opovrgla. Konačno je zaključeno da je njihova radioaktivnost ipak posledica procesa koji se odigrao na Zemlji u toku njenog stvaranja. Jer, da su ti elementi nastali u vreme sabijanja materije u vreme Velikog praska, do sada bi se valjda svi već raspali. Ali nisu, već i dalje zrače, tj. ispuštaju u svim pravcima atomsku energiju.

Odakle im tolika energija, da je milionima godina ispuštaju, zapitao se u knjizi Lajn.
Problem s teorijom kvantne mehanike jeste i monoatomski vodonik, koji je svrstan u element broj jedan jer se sastoji samo od dve čestice, jednog elektrona i jednog protona, a oslobađa se u reakciji s kiseonikom mnogo veću količinu energije nego kada je u molekularnom stanju u nekom jedinjenju, na primer u vodi.

Pošto se u stvaranju molekula, po teoriji kvantne mehanike, obavlja neki rad, to znači da se deo energije potroši na atomskom novou kombinovanjem atoma u neki molekul, na primer vode, koji čine dva atoma vodonika i jedan atom kiseonika. I to, logično, treba da smanji energetski potencijal samog molekula. Pošto za Ajnštajnove sledbenike eter ne postoji, pa se iz njega ne može crpsti dodatna energija atoma, njihovi molekuli moraju da imaju više energije nego atomi koji ga sačinjavaju posebno. Jer, jednačina kaže: E=mc2. Energija je, dakle, jednaka masi umnoženoj sa brzinom na kvadrat.

Budući da to sa monoatomskim vodonikom očigledno nije slučaj, zagovornici teorije kvantne mehanike su smislili obrazloženje da se prilikom kombinovanja atoma vodonika u molekul vodonika, pri formiranju molekula vode H2O, na primer, ta potencijalna energija molekula vode izgubi jer se ona u procesu kombinacije veže ponovo za atome vodonika. Tako vodonik gas, kada je u monoatomskom stanju ima veću potencijalnu energiju nego kada je u obliku molekula (gde se spoji više atoma vodonika).

I to je očigledno još jedna naučna fantazija koja nije logična. Iz te nelogičnosti je onda proizašla nova teorija da u zavisnosti u kom stanju je vodonik, da li je na zemlji, u vodi ili u gasnom stanju, zavisi njegova "potencijalna energija". Tako se Vilijem Lajn zapitao od kada merenje potencijalne energija atoma nekog elementa zavisi od njegovog molekularnog stanja? "To je kao da se kaže da kamion koji stoji u podnožju brda ima više potencijalne energije od onog na vrhu jer zahteva više energije da bi se popeo na brdo. I to je čudan način da se definiše potencijalna energija. Ili reći da prazna konzerva gasa ima potencijalnu energiju gasa koju uzima od njega kada se puni gasom". Relativistička kvantna mehanika očito je netačno rastumačila ovaj proces energetskog potencijala, prema čemu ispada da odvojeni neki atomi, s nižom masom, kao vodonik, poseduju više atomske energije nego molekuli koje su oni sastavili udruživanjem svojih energetskih potencijala.

Božanska moć
Odakle monoatomskom vodoniku tolika energija? Nije li to očiti pokazatelj da E iz Ajnštajnove jednačine mnogo više nego nego mc2 i da se materija "puni" energijom na neki sasvim drugi način? Po onome što je Nikola Tesla shvatio još krajem 19. veka, energija je i vodoniku i ostalim atomima stizala kontinuirano direktno iz svemira i to sićušnim energetskim kanalima (poput cevi) kroz koje je putovala na veoma visokoj frekvenciji i koji su kao medijum nju prenosili do svakog atoma do svake subatomske čestice (elektrona i potona) na Zemlji. Taj medijum je nazvan eter i zato je zadatak Ajnštajna bio da ga nauka maksimalno ignoriše. Ta energija je stalno stvarala, i dalje stvara, i na Zemlji i u svemiru, a onaj ko stvara ima božansku moć. I to je velika tajna koje je vekovima staro bratstvo na svaki način želelo da sačuva, samo za svoje paklene ciljeve.