Ko krije besplatnu energiju (1) - Kraj jeftinoj nafti

RATOVI SE VODE ZA GORIVO: Naftna bušotina na Bliskom istoku

Razlog ovakvom mišljenju mnogih "stručnjaka" jeste neviđena manipulacija i sprdnja sa akademskim tumačenjem fundamentalnih fizičkih procesa. Biti stručnjak za energetiku ili bilo šta drugo, danas znači imati o tome sertifikat, a to je papir koji vam neko potpiše kao priznanicu i garantuje da nešto znate.

Ali, imati ovakav sertifikat ne znači imati i mudrost. Psiholozi vrlo dobro znaju da mnogo ljudi može biti slepo kod očiju, samo zato što se mozak može naučiti da ne vidi ono što mu oči prikazuju ili da vidi ono čega jednostavno nema.

Da je ljudski mozak kao testo koje se može po potrebi uobličavati, saznanje je staro koliko i samo čovečanstvo. Zato su mnoga fundamentalna saznanja i potekla od laika. Ovde ćemo govoriti o tome kako ogroman broj obrazovanih ljudi danas ne vidi energiju koja je svuda oko nas i naseda na tvrdnje sertifikovanih stručnjaka da čovečanstvo ima problem sa energentima, te da su oni zato skupi.

Reklama za nuklearke

Krajem devedesetih godina 20. veka iz američkih obaveštajnih krugova je "procurila" poverljiva informacija o postojanju stručne analize koju su izradili naftni eksperti, navodno za potrebe CIA i američke državne administracije, i u kojoj je procenjeno stanje ukupnih rezervi nafte na planeti.

Studija je nazvana Naftni vrhunac. Tu su sertifikovani stručnjaci, uz dobar honorar, uz pomoć proračuna, analiza, grafikona došli do poražavajućeg zaključka da je polovina ukupnih svetskih zaliha nafte već potrošena, te da svako dalje njeno vađenje postojećim intenzitetom predstavlja silaznu liniju na grafikonu na putu ka njenom potpunom iscrpljivanju.

To je značilo da će čovečanstvo, posebno industrijske zemlje koje od nje najviše zavise, imati veliki problem sa snabdevanjem energijom u budućnosti.
To je pred američku državnu administraciju, na čijem čelu je tada bio Džordž Buš Mlađi koji je i privatno vezan za naftni biznis, postavilo pitanje kako staviti pod kontrolu SAD što više izvorišta nafte.

I to je bio jasan pokazatelj da će SAD za naftu u predstojećem periodu voditi žestoke ratove sa svojim industrijskim rivalima Francuzima, Englezima, Nemcima, Kinezima. I danas smo svedoci vojne intervencije u Libiji, za koju neki analitičari, koji imaju ekskluzivan pristup uticajnim medijima, kažu da se vodi zbog nafte.

I to je bio slučaj sa Irakom, incidentima u Kaspijskom regionu i drugim.
Naravno, Naftni vrhunac je bio priča za malu decu, što političari uglavnom i jesu, jer zbog svoje neukosti, što je glavna referenca za njihovo dovođenje na vlast, moraju da se uzdaju u navodne informacije i procene navodnih stručnjaka iz tajnih obaveštajnih službi. Kako je "poverljivi" dokument Naftni vrhunac uopšte mogao da "procuri" u javnost i ko je je za to kriv, nije se postavljalo pitanje i nije vođena istraga.

Dezinformacije i imaju zadatak da "cure", zato je i osnovan specijalizovan sajt ''Vikiliks''. Ali, Naftni vrhunac je u vojnim i političkim krugovima SAD savršeno opravdavao oružane intervencije za koje su se SAD spremale u narednom periodu. Jer, radilo se o strateškim interesima američke nacije.

Ovaj dokument je imao i širi uticaj. I Rusija se zbog istog energetskog problema poslednjih godina grozničavo naoružava najsavremenijim oružjem, dok običan narod i dalje živi u bedi i beznađu. Ali, sve je to zato da bi se obezbedio narod od pljačke svojih ugljovodoničnih resursa, a koje bi im Ameri i Izraelci najradije pokrali, kao one u Iraku.

Kako zameniti naftu kao energent, pitanje je zato koje već decenijama muči mnoge sertifikovane glave na planeti. Zna se da solarni paneli za dobijanje električne struje ne daju dovoljno energije za industriju, avione, vozove, brodove, automobile. Energija vetra je problem jer vetrenjače treba postaviti dalje od gradova, a u ruralnim područijima plaše ptice i insekte koji su važni za oprašivanje biljaka.

Struja koju one proizvedu mora se odmah koristiti i transportovati do udaljenih gradova, a u transportu se izgubi veliki deo energije. Problem je i njeno skladištenje jer su takva postrojenja skupa, pa tu struju država mora unapred otkupljivati od malih proizvođača. I tu uvek leži mogućnost korupcije, gde će se u energetski krug odabranih ugraditi vlasti bliski pojedinci.

Hidrocentrale mogu imati samo oni koji imaju moćne brze reke, a termoelektrane imaju

problem sa zagađivanjem okoline ugljen-dioskidom. Postoji i ideja da se uzgaja modifikovano drveće, koje veoma brzo raste i koje bi se možda koristilo i kao energent za domaćinstva. Ali, to bi ostavilo ispošćenu zemlju.

Tako se kao rešenje energetskog problema ipak nameće atomska energija koja se dobija razbijanjem jezgra atoma koji su u procesu nastanka Zemlje sabili u sebe ogromnu količinu energije. Tako bar kaže nauka o kvantnoj fizici i njeni veliki nuklearni sertifikovani stručnjaci.

Nuklearke su čisti, tihi i moćni izvori energije, tvrde oni, samo je problem ukoliko dođe do havarije pa energetske čestice, kojima mesto u prirodi treba da bude u atomu, izlete u okolinu i tu nastave da emituju svoju energiju razarajući neke već postojeće energetske procese. Recimo, ako uđu u genetski materijal biljaka, životinja i ljudi. Ali, to je valjda kao kada se vozite avionom, najbezbednije je i najbrže, ako se ne sruši.

Čiji je plutonijum

Glavni problem japanske nuklearke kod Fukušime jeste upravo u tome što je ona tajno radila na procesu pravljenja plutonijuma za vojni kompleks. Ne zna se čiji, ali je moguće da je u pitanju izraelski, jer je izraelska privatna firma Magna BSP obezbeđivala rekator broj 3 specijalnim termalnim kamerama.

Naučnici koji poznaju tehnologiju nuklearne elektrane znaju da je topljenje uranijumskog jezgra predviđeno samom konstrukcijom elektrane, kao i jak zemljotres, i da postoje bezbednosni mehanizmi koji sprečavaju prodor radioaktivnih čestica u okolinu u slučaju havarije i njegovog topljenja.

Ipak, plutonijum za bombe nije isto što i uranijum. On je ne samo ekplozivan, nego i veoma otrovan i mirnodopske elektrane nisu ni predviđene da se ovim poslom bave. Ali se mnoge bave.