Orić ne odustaje od srpske penzije
To mu, kaže on u razgovoru za „Politiku”, garantuje zakon.
"Penzija koju tražim od Srbije nema veze ni sa politikom ni sa mojim ratovanjem, nego samo sa radnim stažom koji sam ostvario u toj zemlji”, naglašava Orić.
Orić podseća da je, kao specijalac, radio u MUP-u Srbije "od 1987. godine do početka rata u BiH 1992. godine”, te da je "odano i profesionalno obavljao svoj posao”.
On se poziva na zakon i tvrdi da mu „niko ne može uskratiti pravo na penziju” koju, dodaje, namerava dati „deci poginulih ratnih drugova u Srebrenici”.
Dok čeka ishod procedure koja se vodi po njegovom zahtevu za dodelu penzije Orić, prema vlastitom priznanju, "odlazi u Beograd”, održava „kontakte sa svojim prijateljima”, među kojima ima i „visokopozicioniranih”. On naglašava da to rado radi, jer "nema oraha u džepovima”.
Na konstataciju da se njegovo ime i dalje pominje u negativnom kontekstu i vezuje za nerazjašnjene zločine koje su nad Srbima u Srebrenici počinili pripadnici Armije BiH pod njegovom komandom, Orić kaže da je, što se toga tiče, „potpuno rasterećen”.
"To je već politizacija, ja sam svoju nevinost dokazao pred Haškim tribunalom”, odgovara on, apsolutno uveren da se njegovo ime „koristi samo onda kad nekome treba političkih poena”.
Prema njegovom mišljenju, „ta retorika počinje pomalo da bledi na svim stranama”, jer „narod se osvestio i nema više prostora za manipulacije”.
Na direktno pitanje da li smatra da je u Srebrenici počinjen zločin i nad srpskim narodom, Orić uzvraća da je „bilo poginulih, ali na bojnom polju” na kojem je i on bio i „imao priliku da pogine”.
Nastavljajući da priča „svoju ratnu priču”, Naser Orić zanemaruje Srebrenicu i "prebacuje” se na „teren Bijeljine”, kao „personifikacije ideje uništenja Bošnjaka”, a potom i Bratunca u kojem su, tvrdi on, „izginuli svi Bošnjaci koji su predali naoružanje”.