Letnički Hrvati pred nestankom

U Letničkoj župi, pored čuvenog hrama Bogorodice Letničke, živelo je nekoliko hiljada Hrvata. Danas su pred nestankom. Nemaština i maltretiranja od strane Albanaca, kako kažu oni koji su ostali, glavni su problemi koji ih godinama opterećuju.

Na probleme trideset četvoro staraca u Letničkoj župi ne obaziru se, kako kažu, ni Srbija, ni Hrvatska ali ni kosovske institucije. Dešava se da su često gladni jer su primanja koja imaju dovoljna samo za kupovinu lekova i po jedan obrok dnevno.

Marko Kolić kaže da je od penzije, koja iznosi 45 evra, nemoguće obezbediti i osnovne životne namirnice.

- Živimo bedno. Od 45 evra penzije platimo lekove 25 evra. I šta onda može da nam ostane za hranu!?! Došlo je mnogo teško vreme, ističe Marko.

Markovoj supruzi Kati najteže pada što su ostali sami u Letnici. Njihovi sinovi su, kako kaže, morali da napuste Kosovo i da odu u Hrvatsku.

- Dva sina su mi u izbegličkom kampu u Hrvatskoj, a samo jedan je napravio sebi

Sve manje stanovnika U Letničkoj župi nekada je živelo oko 5.000 Hrvata. Taj broj je devedesetih godina drastično počeo da opada tako da sada u četiri sela i pet zaseoka živi tek trideset četvoro ljudi hrvatske nacionalnosti.

kuću. Mi smo sami i iznemogli, a pomoći ni od kuda, kaže Kata.

Miodrag Šotić, vlasnik kafane „Dubrovnik“ ponekad iznemoglim starcima iz Letničke župe priprema obroke. On smatra da je u tom mestu neophodno otvoriti narodnu kuhinju.

- Sve su to starci od po osamdesetak godina, žive u jako teškim uslovima ispod svake normale. Potrebno je da se preko nekih donatora obezbede sredstva da se oni prehrane. Mi ih u restoranu povremeno hranimo, ali nemamo dovoljno sredstava da to bude sistemsko rešenje, govori Šotić.

Ipak, osnovni razlog zašto su Hrvati masovno napuštali zavičaj je loša bezbednosna situacija. Svi naši sagovornici iz Letnice svedoče o napadima i maltretiranju komšija Albanaca. Froka Dokić, vlasnik sedam vekova stare vodenice, kaže da su ga Albanci napadali u vuše navrata.

- Iseljavali su se ljudi jer su Albanci upadali u kuće, vršili pretrese, napadali žene. Moju vodenicu su palili, a mene jednom davili jer ne dam da uzurpiraju kuće i da zauzimaju zemlju koja je u vlasništvu Hrvata koji su odavde otišli, kaže Dokić.

I Marka Kolića je na ulazu u njegovo dvorište napao komšija Albanac.

- Dva puta mi je udario boks i ja sam pao u jarak. Ležao sam tu sve dok supruga nije došla i pomogla mi da ustanem, kaže Kolić.

Milorad Šotić, vlasnik kafane „Dubrovnik“, koji je po nacionalnosti Srbin, a hrvatski je zet, umalo nije poginuo kada ga je Albanac iz obližnje kuće gađao lovačkom puškom.

- Pravo je čudo da sam ostao živ. Ulazio sam u kafanu i on me je gađao, sa nekoliko metaka je pogodio vrata kafane i zid. Na sreću zadobio sam samo lakše poovrede. Mislim da su hteli mene da uklone i zaplaše mog tasta Froku, kaže Šotić.